И ову ноћ, пред свитање, упија застрашујућа белина папира, док врхом оштрог графита прихватам опречна осећања и размештам их по листу истргнутом из свеске. Згужваним линијама длана, као врховима прстију, стежем оловку, скраћујући тек...
Једанаестог јануара, две хиљаде седамнаесте године – ноћу, суочен са магичном представом свемира и редом система који се континуирано шири, довукао сам се до фрижидера, напипао флашу „Рубиновог вињака“ и направио неред у глави.
Да ли је ико, осим мене, видео усамљену жену пред семафором, у новогодишњој ноћи? Лице јој се палило и гасило ритмично пратећи црвену, наранџасту и зелену боју… Као црвени јецај њене наранџасте душе и...
Испод мог насликаног кревета, који ми је најсигурније уточиште, често дугим уздахом усковитлам наше наранџасто црвене сенке настале пламеном миришљаве свеће. И док лебде намирисане, боцкам их прстом да умирим ноћ, кроз коју се осмехујем твојим...
Отресла је со из косе и телом пресекла хоризонт – линију између неба и мора, несвесна немирних златастих власи које чудном игром ветра насрћу на сунце. Рећи да је лепа, сунцу ништа не значи…
Мојом собом пролазе трамваји и у јатима пролећу птице. Закључан у нужнику, грицкам образ и погледом пратим напудерисану бабу. За њом кроз кухињски зид замиче дечак и нестаје трком. Сваког јутра исто. Па ипак...
