Category: U MEĐUVREMENU… (Autor; Zoran Todor)

Mojom sobom prolaze tramvaji i u jatima proleću ptice. Zaključan u nužniku, grickam obraz i pogledom pratim napuderisanu babu. Za njom kroz kuhinjski zid zamiče dečak i nestaje trkom. Svakog jutra isto. Pa ipak...

Došao sam na otvaranje izložbe da je izvedem iz slike. -Zavodiš – šapnula mi dok je prelazila preko pozlaćenog rama, gola jer je tako naslikana. Osmehnula se, zamahnula glavom i vešto me pokupila kosom...

I ovu noć, pred svitanje, upija zastrašujuća belina papira, dok vrhom oštrog grafita prihvatam oprečna osećanja i razmeštam ih po listu istrgnutom iz sveske. Zgužvanim linijama dlana, kao vrhovima prstiju, stežem olovku, skraćujući tek...

Znojave kiše i besciljne ljubavi. Dovoljno (ne)obične kao da ih nije ni bilo. Osim u sećanju graktavih ptica koje se pare u letu.

Naišle su godine kada život počinje da me mrzi i osećam kako starim, na krevetu u praznom stanu. Koga je briga što lažem kako napeto osluškujem pljusak kiše, dok ponavljajući tiho, „pustite me da...

Jedanaestog januara, dve hiljade sedamnaeste godine – noću, suočen sa magičnom predstavom svemira i redom sistema koji se kontinuirano širi, dovukao sam se do frižidera, napipao flašu „Rubinovog vinjaka“ i napravio nered u glavi.

Da li je iko, osim mene, video usamljenu ženu pred semaforom, u novogodišnjoj noći? Lice joj se palilo i gasilo ritmično prateći crvenu, narandžastu i zelenu boju… Kao crveni jecaj njene narandžaste duše i...

Ispod mog naslikanog kreveta, koji mi je najsigurnije utočište, često dugim uzdahom uskovitlam naše narandžasto crvene senke nastale plamenom mirišljave sveće. I dok lebde namirisane, bockam ih prstom da umirim noć, kroz koju se osmehujem tvojim...

Kroz snop sunčevog zraka u zatamnjenoj sobi leti uznemireni prah. Čestice prašine žestoko jurišaju – jedna na drugu.  

Otresla je so iz kose i telom presekla horizont – liniju između neba i mora, nesvesna nemirnih zlatastih vlasi koje čudnom igrom vetra nasrću na sunce. Reći da je lepa, suncu ništa ne znači…