Laž u baroknoj fazi

578E438B-A185-4BB8-8233-1F3152BCA3EF_w640_r1_s-IDEJA O IZGRADNJI „DESPOTOVOG GRADA“ POKAZUJE DA SU VLASTI ALEKSANDRA VUČIĆA DO „BAROKNE“, DEKADENTNE FAZE BILE POTREBNE SAMO TRI GODINE

 

Aleksandar Vučić nije ordinarni lažov, bila bi to isuviše banalna definicija. Lažov je neko ko je svestan da laže, samim tim je i upoznat sa istinom – ili makar činjenicom da istina načelno postoji, i da je različita od laži, da je to upravo ono što je konstituiše. Vučić pre deluje kao čovek koji veruje u ono što izgovara, a ako govori stvari koje nisu naročito bliske razumu, ili ako u dve relativno bliske prigode izgovara stvari koje se međusobno isključuju, to ne znači da u jednoj od dve situacije svesno laže, nego znači da se od istine generalno emancipovao u jednom višem smislu: ona je u potpunosti prestala da bude bitna, ona više nije referentna tačka, nije merilo. Bitno je samo da se brblja bilo šta što će u datom trenutku zvučati „dobro“ sa stanovišta dnevno potrošnih marketinških postignuća. Fudbalski reprezentativci, recimo, pobede Albaniju (koja se plasira dalje, a naši ne!), i za to dobiju obećanje u pašićevskom stilu iz starih viceva: će vi izgradimo stadion za 150 miliona evra! Ako ukačite koliko je ta razmetljiva premijerska najava skandalozna po sebi, potpuno nezavisno od toga hoće li se ostvariti, onda možda počinjete da shvatate i prozirete način na koji Vučić funkcioniše.

Ili, Beograd na vodi: strašan je kao Velika Prevara, a još strašniji ako se stvarno izgradi. Način na koji Vučić i njegovi trbuhozborci ideološki i kulturološki brane ideju i „potrebnost“ BNV vrhunac je nihilističkog odnosa prema istini, o čemu je kanda dovoljno već pisano, ali je možda ostao nedovoljno zapažen nedavni Vučićev dragulj kako mu je cilj da „Beograd ima više turista od Budimpešte“, čemu ima da posluži i BNV. E sad, zamislite da BNV evo ovog trenutka čarobnim štapićem nikne, izgrađen u celini i celosti, sve s onim gigantskim krastavcem: možete li zamisliti ikoga, ijednu stvarnu osobu, koja bi potegla na put iz Ilinoisa, Sverdlovska, Bavarske ili makar Bugarske ne bi li lično videla to?!

Ako smo možda i pomislili da je BNV vrhunac jedne pomerene mašte koja će neposredno intervenisati u stvarnost a da pri tome ostane duboko zaumna i nestvarna, ideja o izgradnji „Despotovog grada“ tamo kod Malog Kalemegdana brutalno nas je razuverila. Na tragu nekolikih sumanutih šund tvorevina čiji je upravnik Kusturica Emir, a koje pokazuju zašto su dripaštvo, neukus i etički nihilizam uvek tako blizu jedno drugome, ideja „verne rekonstrukcije“ Despotovog grada je ideja fabrikovanja autentičnosti, to jest, čisti „barok“ u onom smislu u kojem se ta reč koristi u današnjoj Makedoniji, kada se opisuje kvaziantičko i ostalo arhitektonsko ludilo današnjeg Skoplja, kao simbola dekadentne faze jedne od početka ionako besmislene i besciljne vladavine. Vučiću su, gle, do faze „baroka“ trebale samo tri godine. Uzgred, isto pitanje kao i za BNV: možete li da zamislite da na svetu postoji dovoljno idiota koji bi, recimo, stvarnu Budimpeštu zamenili za lažni Dubai na Savi i još lažniji „Despotov grad“ na Dunavu, ljepši i stariji od onog kakav je izgradio despot Stefan Lazarević?! Turisti možda jesu najčešće dokoni mediokriteti, ali to još ne znači da su imbecili.

Sticajem okolnosti, ovih dana sam i sam turista, dve hiljade kilometara udaljen od male, zaturene i sve bizarnije Vučićeve despotovine. Bazam Parizom uvek iznova oduševljen koječime, jer ovo nije tek i samo najlepši veliki grad na svetu – ovo je grad koji je napravljen tako da u njemu bude lepo živeti, ako me razumete: toliko sklada i lepote gde god baciš pogled, a opet sve opušteno, gotovo pa nemarno i na rubu aljkavosti, nenacifrano, nesklono i bogataškom (a la „Las Vegas“) i siromaškom potkontinentalnom kiču. I da, naravno: milijarde turista vrve svugde po gradu, 365 dana u godini. Pariz nema „turističku sezonu“: ovde je sezona počela s pojavom turizma, i neće prestati pre kraja sveta kakav znamo. No, šta je to za čime tragamo u ovom gradu? U dve reči, nešto što je teško definisati, ali za šta nam se čini da ćemo naći samo ovde, što je specifično parisko, do neke mere i francusko, mada ne u nekom naporno „nacionalnom“ smislu.

Zavirivao sam, i sada i ranije, po raznim budžacima Pariza, ali ne, nisam nikada otišao recimo u Defense, poluperiferijski kvart koji je zapravo šuma visokih poslovnih solitera: možda je taj Defense Parizu potreban, ali njegovim posetiocima svakako nije – zašto bih išao među banalne staklene soliterčine kakvih danas ima bilo gde, od Dubaija do Šangaja? Niko ne bi došao u Pariz samo zbog njih. Na drugoj strani, kome je do starine, toga je u Parizu na pretek, i to privlači milione ljudi, ali ta je privlačnost neodvojiva od razumno definisane „autentičnosti“: crkva iz trinaestog veka izgrađena je u trinaestom veku, a ne u dvadesetom ili dvadeset i prvom, a „u stilu trinaestog veka“… Naprotiv, ako ste gradili crkvu u dvadesetom veku, gradili ste je u „stilu dvadesetog veka“, da kako bi drukčije?

Gradovi (i zemlje) koji spadnu na to da fingiraju sopstvenu (izmaštanu, to jest u depresivno kičeroznom smislu protumačenu) prošlost, sadašnjost i budućnost, ostaju bez svega nabrojanog. Postaju naseobine bez identiteta, mučne domaćima, nezanimljive drugima. Razume se, oni takvi ne mogu postati sami od sebe: takvima ih naprave oni koji žele da mesto kojim vladaju zaliči na njih, tipovi suštinski bez vrednosti i utemeljenja u bilo čemu trajnom, likovi bez središta i suštine, isprazni i lažni u svakoj od svojih naizgled protivrečnih faza. Koje su ionako, što kaže Peljevin, „dijalektika prelaznog perioda iz Niotkuda u Nikuda“.

 

Teofil Pančić

(preuzeto: Vreme)

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *