Ličnosti i institucije, ili: ološ ne zna drukčije 

Teofil-PancicStvar je smrtno ozbiljna i, baš zato, hajde da se prvo malo igramo. Zamislimo da je baš sve što oni tvrde, namiguju i insinuiraju tvrda, čista i jedina istina.

Zamislimo da se Predrag Gojković nije ubio tog prvog aprila 1993. u stanu studenta Saše Jankovića na novobeogradskom Bulevaru Arsenija Čarnojevića. Zamislimo da su se prijatelji zapravo igrali s oružjem, otimali se oko pištolja, i da je u svemu tome pištolj nesrećno opalio i ubio Gojkovića, a Janković i društvo potom uspeli nekako da zataškaju stvar i prikažu taj tragičan događaj kao samoubistvo. Neka nam ni to ne bude dovoljno, pa zamislimo da je u trenutku opaljenja pištolj bio baš u Jankovićevoj ruci. Zamislimo, dakle, da je Saša Janković ubica, pa makar i iz nehata.

Nije da makar za sekund verujem u tu priču, samo kažem: hajde da zamislimo da je baš tako bilo. Teoretski, i to je moguće, a niko od nas nije bio tamo, nije im držao sveću. Oružja je okolo bar bilo koliko voliš, i mladi mužjaci voleli su da se igraju njime, da se paunišu pred ženkama ili međusobno. Uostalom, svega stotinak kilometara zapadnije, besneo je kanibalski rat.

Dvadeset i dve godine kasnije, „ličnost Saša Janković“ radi na poslovima i radnim zadacima „institucije zaštitnika građana“. Izvršna vlast i njeni pridruženi izmećari nemaju, kažu, ništa protiv „institucije“, nego samo dvoje u moralne i ostale kvalitete ličnosti koja trenutno obavlja taj posao. A institucija – e, ona je baš sjajna i oni joj pružaju punu podršku. Samo još da se nađe Ličnost dostojna Institucije, i sve će biti u redu. Recimo, neka Ličnost koja se neće mnogo mešati u svoje poslove u svojstvu Institucije.

Zašto, dakle, „ličnost Saša Janković“ nije dostojna? Tragali su dugo za odgonetkom, nisu našli ništa. Toliko su bili očajni da su probali čak i s visinom njegove plate, i obrukali su se. Sada im se čini da su napokon iskopali pravu stvar, a ne postoji nikakva moralna kočnica – moralne kočnice su, naime, takođe stvar strukture i integriteta ličnosti – koja bi ih sprečila da u taj mulj zarone do dna.

I baš zato kažem: hajde da zamislimo da je sve bilo onako kako insinuiraju svi ti vučićistefanovićipinkoviinformeri. Pitanje glasi: zašto mi to sada/ tek sada/ baš sada saznajemo? To jest, da li bi nam to bilo ikada servirano da Ličnost koja vrši posao Institucije nije ušla u otvoreni sukob s vlašću oko niza važnih i osetljivih pitanja? Od kojih svakako nije najvažnije, ali jeste na neki bolestan način najosetljivije pitanje „slučaja Andrej Vučić“. U tom je trenutku Saša Janković zapravo reaktivirao svoj „dosije“, mada toga nije mogao biti svestan. Tog dana je krenula potera; ovo je njen ishod. Da „ličnost Saša Janković“ nije nagazio po prstima onoga koga ne treba, demaskiravši pred celom Srbijom moralnu i ljudsku mizeriju jednog primitivnog bahatog nasilništva, njegova navodna „mračna tajna“ zauvek bi spavala u dubokom ledu (para)udbaških arhiva. Biti svestan ove činjenice važnije je za javni interes i društveno zdravlje čak i od definitivnog rasvetljavanja – ako bar na trenutak, intelekualne igre radi, poverujemo da sve nije još tada rasvetljeno – šta se to tačno dogodilo tog prvog aprila devedeset i treće.

Ovo kroz šta prolazi Saša Janković jeste političko pitanje, još više pitanje vlasti, ali je ipak najviše jedno pervertovano lično pitanje – ne s njegove strane, dakako. Ovo je osveta duboko povređenog patološkog narcisa koji se dočepao ozbiljnih instrumenata moći, mada bi ga – usudiću se da osnovano pretpostavim sudeći po njegovom javnom ponašanju godinama unazad – jedan pošten i stručan pregled trajno lišio mogućnosti da bilo čime upravlja.

Šta nam ovo govori? Nije, dakako, problem u institucijama predsednika vlade, ministra policije, urednika tabloida, vlasnika televizije, ili bilo kojoj drugoj. Problem je u ličnostima. One su u epicentru jedne duboke patologije.

Zato ću, jer se o ličnostima a ne o institucijama radi, to reći i ovako:

Srbijom danas vlada ološ. Nije to prvi put, ali ovakvog ološa još nije bilo. Ovaj je znalački prosejan i probran, najgori u pisanoj istoriji. Talog koji se (počev od samog Velikog Meštra Sviju Hulja) kalio po navijačkim bandama, paravojnim falangama, desničarskom podzemlju, šešeljevskim kokošarnicima. U poređenju s njima (i samo s njima) čak i ograničeni, zli i moralno tupi Miloševićevi satrapi iz devedesetih deluju kao džentlmeni.

Zato ni sukob s Jankovićem nije stvar ideologije, čak ni politike, u neku ruku ni pukog održanja na vlasti: ne, to je jednostrano lični sukob, kao i sve drugo što je s njima u vezi. Oni drugačije ni ne umeju, niti uopšte postoji neki politički sadržaj izvan njih samih, u „najličnijem“ smislu. Pa, samo poslušajte: o čemu govori jedan Vučić kad govori o bilo čemu? O sebi, i jedino o sebi. S iskrenim divljenjem i čestim napadima ganutosti. U tom smislu, najglupljim (i najštetnijim) su ispali oni koji su bar za trenutak poverovali da su se oni Šešelja odrekli: ne, oni su ga samo prevazišli. Šešelj je sumorni diletant iz dvadesetog veka, otužni klovn analogne epohe; od njega su baštinili hardver ničim nesputane besramnosti, sve drugo je njihov izvorni softver.

 

Teofil Pančić

(Preuzeto sa: „Autonomija“)

You may also like...

1 Response

  1. Ivan S kaže:

    Hajka na Sašu Jankovića i instituciju Zaštitnika mora prestati.Ovo bahato ponašanje režima se poistovećuje sa totalitarizmom koji ova Vlada sa poslušnicima,čaušima,vazalima pokušava da stvori.Do toga ufiksiranoga cilja uništava sve pred sobom,kao najezda skakavaca iza koje ostaje pustoš…..Tim konceptom ugnjetavanja moramo odlučno ispoljiti svoje neslaganje i boriti se za institucije i slobodu…..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *