Четрдесет година научног, просветитељског и уметничког рада др Малише Станојевића: ЧОВЕК ВЕЛИКИХ ТЕМА И МАЛИХ СТВАРИ

Sa prof. dr Draganom Boskovicem na promociji Ybornika  MALISA 2015-Песник у души, сликар у оку, књижевник  по вокацији, био је и остао појам лојалности кући у којој је радио и оличење професионалне врлине, поседовао је високе организаторске способности, ретку марљивост и благу шумадијску упорност

 

На Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу одржан је округли сто поводом четири деценије просветитељског, научног и уметничког рада др Малише Станојевића и његовог одласка у заслужену пензију. Био је један од првих наставника поменуте високошколске установе и шеф Одсека за филологију којег је, како је оценио проф. др Иван Коларић, умногоме обликовао у препознатљивом формату – као заједницу марљивих и одговорних људи, као заједницу добрих пријатеља.

-На такав факултет је жеља и привилегија доћи, као и руководити њиме – нагласио је декан др Коларић. – Онај ко је Факултет таквим учинио, добро и лепо је учинио – чиме је колективни живопис, који је испунио странице обимног зборника, заиста и заслужио.

Марија Лојаница је, пре свега, изразила велико лично поштовање према, како се изразила, „Нашем Великом Шефу, Малиши Станојевићу“.

-Кад сам сазнала да на располагању имам само две шлајфне да у њих преточим оно што Малиша Станојевић мени значи, моја импулсивна и инстиктивна реакција била је: „То је немогуће!“ Како Вама, Малиша, речима захвалити? И: постоји ли довољно велика и јака реч? Како захвалити за лекције из предмета којих у школама нема? За лекцију из предмета Визија, Мисија, Вера, Снага, Оптимизам?   Како захвалити за лекцију из људскости? Како захвалити за лекцију из опроста? Ја то не умем… Не на две, не умем ни на двеста две стране – речи су Марије Лојанице.

Autosave-File vom d-lab2/3 der AgfaPhoto GmbH

Autosave-File vom d-lab2/3 der AgfaPhoto GmbH

И Томислав Павловић не таји како је тежак задатак достојно се захвалити људима који полажу темеље, наводећи како је заиста  тешко наћи речи које  су сразмерне оном што је у радном веку др Станојевић учинио, и најпосле оном што човек осећа.

-Не претерујем, надам се, ако кажем да се у свему што је Филолошко-уметнички факултет, са нама у свом окриљу, постигао, види Малишин печат – искрен је Павловић.- Све нас је надахнуо својим оптимизмом, истрајношћу и смелошћу да се ухвати у коштац са сталним тешкоћама, храбрио нас у свим нашим недоумицама и колебањима, увек је једноставно био ту када нам је требало. Као млад асистент, тада нисам ни схватао које је административне и остале проблеме требало решавати када је ФИЛУМ требало подићи и тек током  времена, кад се гомилају искуства, многа и не баш пријатна, схватам величину његовог прегнућа. И шта онда може значити мировина? Не знам ни једне речи која би била у већем нескладу са Малишиним карактером.

Душан Живковић, осврћући се на  мисију Др Малише Станојевића у институционалном креирању Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу и његову комплементарну функцију шефа студентске службе Филолошког факултета у Београду, наглашавајући његов уметнички и научни рад, изрећи ће, како и сам каже, само мали знак захвалности Малиши у једном специфичном сегменту – стварању услова за развој младих научних кадрова. У том смислу, значај др Малише Станојевића у академској сарадњи између Филолошког факултета у Београду и Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, има своје директне и индиректне исходе:  у директном смислу – у стварању услова за развој науке и образовања у афирмацији много генерација младих људи, као  и индиректно – у упорном генерисању креативних академских појединаца и академске мреже коју чине образовани млади професори.

-Пре дванаест година, ушавши у простор кога нема, у факултет који је био у повоју, међу много забринутих и намрштених лица,  само једно лице је одједном изронило из сећања – речи су Бранке Радовић.- Питала сам се ко је то био, чији сам лик препознала. Осмех дечака са зеленим очима вратио ме је у  студентске дане и у студентске клупе, сетио и на дружење после часова у Коларцу, тада култном месту свих студената са наше групе… Кад је Малиша написао своју  књигу о краљу Петру, и када сам прочитала већ у првим реченицама „Предговора“ да је настала као плод „дугогодишњег истраживања“, схватила сам да онај мој друг из класе,  ђаволски дечак зелених очију,  крије неку много дубљу тајну. Читајући књигу, сазнала сам за наше додатне везе које се такође нису у првом моменту уочавале. Ширина духа и захвата  довела је Малишу писца и истраживача у интердисциплинарне воде и методе које су и мени биле веома блиске.

Лела  Вујошевић ће га овако „насликати“:

-Кључни појам којим бих описивала Малишину личност је – пристојност, а његов живот и рад би обележило настојање да постигне  конзистентност у пристојности. Малиша нема такмичарски порив, већ његове активности прожимају пријатељске везе, а етику интереса  замењује етика страсти. Он је показао да позив универзитетског наставника изискује посвећеност и страст у обављању разних организационих активности у које треба несебично улагати време и енергију, као и одговарајући степен жртвовања. У тој мисији није разликовао струку од хобија, марљивост и амбициозност од честитости, научни рад од есејистике, професорски ауторитет од педагошке саосећајности… И после две деценије познанства и сарадње са Малишом, остајем при тврдњи да је он био и остао – човек без скандала и порока.

Миодраг Стојиловић, сећајући се почетака сарадње са Малишом Станојевићем, предочава да је она кроз бројне године решавања практичних питања у утемељењу студија филологије и будућег ФИЛУМ-а, прерасла у пријатељство.

-С  јесени 1996., крајем септембра, позове ме у канцеларију тадашњи градоначелник, тачније председник Скупштине Крагујевца, Живорад Нешић – сећа се Стојиловић. – Код њега затичем двојицу људи: први, високи, елегантни, смирени и господствени професор др Слободан Грубачић, декан Филолошког факултета у Београду;  други, ситније грађе, исто тако елегантан, али слутим нешто жустрији, мр Малиша Станојевић, координатор  наставе на тек основаним студијама филологије – српског језика и књижевности и енглеског језика и књижевности у Крагујевцу… Понајвише захваљујући Малиши Станојевићу, посвећеном, амбициозном, преданом и истрајном мисионару, један ангажман на успостављању и унапређењу наставе филологије у Крагујевцу, као претече данашњег ФИЛУМ-а, израстао је у културну мисију, која је оставила трајан траг. Успостављен је историјски лук: Крагујевац је Београду даривао Лицеј, а из њега настали Београдски универзитет враћа део свог дуга обновом хуманистичких студија. Лицеј се вратио у Крагујевац.

Бошко Сувајџић ће рећи да је Малиша Станојевић, несумњиво, стваралац несвакидашњег нерва и истанчаног рафинмана. Човек који је утемељио  Катедру за српски језик у Крагујевцу, стуб Филолошког факултета Универзитета у Београду преко 40 година.  Уређивао је и водио студентску службу строгом педантношћу, сигурном  руком и црним налив-пером. Песник у души, сликар у оку, књижевник по вокацији, Малиша је био и остао појам лојалности кући у којој је радио, оличење професионалне врлине. И они који су га волели, и они други, Малиши Станојевићу су признавали високе организаторске способности, ретку марљивост и благу шумадијску упорност.

-Професор Малиша Станојевић, управник Наставног одељења у Крагујевцу Филолошког факултета у Београду представља човека који је унапредио наставу филологије и оформио институционални рад факултета – оцена је Бранке Миленковић.- Међутим, наш Управник, Шеф, свима нама симболизује светионик, извор енергије око које смо се окупили, попут овчица око свог Пастира. Он нам поклања најдрагоценији дар – идентитет, припадање периоду који с поносом носимо – припадање „Малишином добу“… Малишин аутобиографски идентитет темељи се на његовом културно-историјском схватању времена кроз писану и усмену традицију српске књижевности, истражујући домете народне културе у савременим условима.

Маја Анђелковић запажа  да се у Малишином случају, све некако чудесно сустекло у имену, а он, онако мали растом, стао у име Малиша.

-Приликом уписивања на Филолошки факултет први пут сам чула за извесног Малишу, дакле – не Малишу Станојевића, него једном речју – Малишу  – искрена је Маја Анђелковић.-Није уопште било битно ни ко је декан ни ко је продекан, ни који су ти професори – једино је био битан Малиша, као, опет чудесан, сустицај алфе и омеге Филолошког факултета. Таман што сам уписала Филолошки у Београду, кад отвори се одељење у Крагујевцу, и ја се лепо, као човек и локалпатриота натоварен финансијском кризом, пребацим у Крагујевац. Кад тамо – опет Малиша. Дуго је мени Малиша био као митско биће – знала сам да постоји, али га никад нисам видела. А кад сам га видела, мислила сам да му људи тепају па га зову Малиша.

Odbrana doktorske disertacije 2001.Један од Малишиних студената, Часлав Николић,  написаће о њему, поред  осталог, и ово:

-Можда је он ту мисао чуо од другог, а други засигурно од других, али је памтим као мисао професора Малише Станојевића, изречену нама, студентима, о томе шта је култура: „Када од свега оног што си икада научио одузмеш све што си заборавио, оно што остане јесте култура“. Пошто је знао да се исходишни формат наших скромних, индивидуалних бића културе, као и за формат културе у целини, од првог сусрета мора делати, наш професор је, почетком октобра 2002. године, на пријему нове генерације студената – прве генерације студената новооснованог Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу – сугерисао како је  неопходно да од ступања на Факултет, и пре него што ће нам према програмима својих предмета академски регистар обликовати други наставници, свакодневно читамо, све да читамо, и увек  више да читамо.

И тако читав рој казивања о Малиши Станојевићу, књижевнику и књижевном историчару, рођеном у Рачи Крагујевачкој, у Шумадији, где је завршио основну школу и гимназију. Године 1974. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, 1980. магистрирао, а потом и докторирао. Учествовао је у оснивању књижевног часописа Филолошког факултета „Знак“. Почетак његовог књижевног и уметничког рада везује са за 1974. годину када је објавио циклус песама под називом  „Игра“.  Као новинар радио је у Студентском граду и у редакцијама Радио Београда. На  Филолошком факултету у Београду дуго година, био је управник Одсека за студентска питања. Од 2002. до 2005. године налазио се на месту управника Одсека за филологију Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу. Оснивач је и уредник Библиотеке Лицеј. Приредио је и уредио Зборник радова у спомен Радоју Домановићу, а са Видосавом Стевановићем и Татјаном Јовићевић и сабрана дела овог сатиричара. Оснивач је и идејни творац манифестације „Под орахом“ у Вучићу. Један је од оснивача фонда „Вожд Карађорђе“ и члан  Одбора за подизање споменика вођи прве револуције на Балкану. Заступљен је у Библиографском речнику Међународног славистичког центра и Библиографском речнику Центра за митолошке студије Србије. Сада као пензионер живи на релацији Београд – село Вучић.

 

Драгољуб Јанојлић

 

ПРВИ СУСРЕТ С МАЛИШОМ

 

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

Прво сам се срео с његовим књигама, а потом и с њим, др Малишом Станојевићем. Било је то на Преображење, сад се више и не сећам које године. Пријатељ из Раче ми јавио да се на тај дан у Вучићу одржава манифестација „Под орахом“. Знао је да је то „моја тема“ и да ћу сигурно доћи. Тада сам био новинар „Експреса“ и сарадник „Франкфуртских вести“. Ни за живу главу тај догађај не бих пропустио.

Стигао сам „на лице места“ нешто раније. Руковао се са пријатељем, мојим  сталним информатором о „догађајима за новине“ с подручја рачанске општине. Ко је овде главни? – упитао сам.

„Ено, онај што окачиње рефлекторе“ – показао ми га.

Пожурио сам да му се јавим. Ја сам…- представио сам се др Станојевићу.

„А  ја очекујем госпођу Зорицу“ – казао ми и наставио да расплиће електричне каблове.

Догађај сам пратио професионално, од почетка до краја. Написао сам текст, приложио фотографије и  све то послао својој Редакцији.

Не знам како је сутрадан, кад је у „Експресу“ угледао текст с мојим потписом, реаговао Главни, тек сигуран сам да је био задовољан како сам читаоцима пренео слику о манифестацији „Под орахом“, темељећи је на осећају доживљеног.

Тада ни слутио нисам да ћу с Малишом годинама сарађивати и да ће ми постати пријатељ „за сва времена“. Нас је, ако тако могу рећи, зближио и наш завичајни писац Радоје Домановић о коме сам чак објавио и фељтон, користећи сећање његовог синовца, учитеља Александра Домановића. Малиша ће ме, о стогодишњици смрти великог сатиричара, ангажовати да напишем и текст за зборник „Лако перо Радоја Домановића“. Касније  ћу се придружити и групи аутора која је радила на књизи „Село Вучић у Шумадији“. Мени је запала тема: Културни живот у Вучићу.

У др Малиши Станојевићу сам нашао правог сабеседника за оно што радим. Тако је радо пристао да ми за зборник песама о нашим краљевима напише рецензију. Позванијег за то од њега и нисам могао да нађем.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *