Др Слађана Бркушанин, начелник Службе хитне помоћи: НАЈОПАСНИЈА СТВАР ЈЕ РУТИНА  

2014-04-09-1198– Проблем у данашњој Србији је то што се сви бавимо последицама. О узроцима као да сви избегавамо да причамо. Јер, ако се говори о узроицима, у данашњој Србији, неизбежно стигнете до теме о којој ја не волим да говорим, а то је политика

 

Доктор Слађана Бркушанин, специјалиста ургентне медицине и начелник Службе хитне помоћи Дома здравља у Смедеревској Паланци, припада оној групи високообразованих здравствених радника, који настоје да болести посматрају комплексно, а пацијента у склопу друштвених прилика, које често представљају један од узрока обољења. Управо из тог разлога, овај интервју са др Бркушанин нисмо желели да сведемо на статистику, повећање броја ургентних случајева у првом месецу нове године, већ смо се дотакли тема о социјалним факторима ризика, методама хитног збрињавања пацијената, значају здравствене превентиве, повећању суицида и покушаја самоубистава…

Паланачке: Постоје одређени периоди током године, када је патологија која захтева ургентно збрињавање већа него иначе. Јануар је у том смислу „црни месец“. Зашто је то тако?

Др Бркушанин: Да, јануар је, како ви кажете – „црни месец“. Сезонске болести су тада изражене. Али, не само инфективне болести, него долазак праве зиме, као и наступање пролећа, изазива и читаву лепезу психичких поремећаја, који често доводе до стања када је неопходно ургентно збрињавање. Знате, у јануару је пуно празника, и људи се тада сами са собом суочавају. Укаквом друштву и у каквој ситуацији проводите и дочекујете празнике? Колико сте усамљени, или искључени из социјалне заједнице?  То се све највише види за време празника. И зато је јануар и време када је повећан и број суицида или покушаја самоубистава.

Паланачке: Шта у таквим ургентним стањима хитна помоћ може да учини?

Др Бркушанин: Најважније је препознати. Ако то препозна околина и чланови породице, па нас позову, ми реагујемо у што краћем року. Те интервенције знају да буду веома тешке и непријатне, јер се морају обавити уз асистенцију полиције. Такве особе често не могу самостално да доносе одлуке, не владају собом, пружају отпор хоспитализацији и транспорту на одељење психијатрије, и зато нам је некада потребна помоћ полиције. Када год смо успели да то избегнемо – а некада малте не преговарамо са њима – ми нисмо ангажовали полицију. То су углавном ситуације када су нам познати пацијенти, када знамо да нису претерано агресивни, и да ћемо моћи да са њима изађемо на крај. Али, већина пацијената није свесна своје болести, и да морају да се хоспитализују, и то што пре. Многи пацијетни шаљу аларм, а то је оно када кажу – „рекао сам да ћу да се убијем“. На тај начин та особа нам упућује позив – „помозите ми“, свесно или несвесно. До лекара је да препозна колико је тешко тој особи, колико је њој потребна наша помоћ, и, наравно, помоћ психијатра. Само искусан лекар, хитне помоћи, изабрани лекар или психијатар – може препознати такве пацијенте.

Паланачке: Ипак, не приступају сви лекари на овакав начин, већ се пре свега баве отклањањем последица, односно реагују само на непосредно уочљиве симптоме…

Др Бркушанин: Мислим да и колеге психијатри сносе део одговорности због тога што

не приступају пацијентима на онакав начин како су то чинили доајени психијатрије у нашој земљи, они који су нас учили и писали уџбенике. Прича је, разуме се, много шира. До пре две-три деценије ми смо живели у бајковитој земљи која се звала Југославија. И тада је све некако било другачије. Треба упоредити проценат самоубистава у то време и последњих двадесет-тридесет година. Па, уколико постоји значајан пораст, онда се треба запитати зашто је то тако. А одговор на ово питање можемо да наслутимо. Човек на себе дигне руку из очаја. Само је питање шта је изазвало тај очај. Суицид је увек последица. Проблем у данашњој Србији је то што се сви бавимо последицама. О узроцима као да сви избегавамо да причамо. Јер, ако се говори о узроцима, у данашњој Србији, неизбежно стигнете до теме о којом ја не волим да говорим, а то је политика. Из тог разлога, суицид је тема за велики број стручњака –  за социологе, психијатаре, психологе, па и за филозофе.

Паланачке: Да ли је уопште могуће адекватно лечење било ког пацијента, независно од патологије, у, да тако кажемо – болесним друштвеним околностима?

Др Бркушанин: Врло тешко. Ако се фокусирамо само на конкретан здравствени проблем који има одређени пацијент, на одређену дијагнозу, а све то не посматрамо у ширем контексту, нисмо много урадили. Ми ћемо тај здравствени пороблем да решимо, али ако је исти окидач, ако постоји проблем који је изазвао неко патолошко стање, онда ће та особа поново имати исти проблем, шта год да је у питању. Док не видимо шта је узрок, ако не дођемо до корена, који треба сасећи, нисмо трајно решили проблем.

Паланачке: У порасту су и такозване психосоматске болести. Ту има и опасних стања, као што су апоплексије, инфаркти миокарда. А све су то болести које могу да буду проузроковане или потпомогнуте стресом…

Др Бркушанин: Управо тако. А ове су болести веома распрострањене, у свим друштвеним слојевима. Ја се никада нисам слагала са тим да су инфаркт или мождани удар првенствено менаџерске болести. Чак ни када су о томе писали људи који се уско и стручно баве кардиологијом. Има ту неких других важних предуслова. Најпре, као што су о томе писали наши познати психијатри, кардиоваскуларни болесник је по својој природи сангвиник. Менаџери, барем у Србији, труде се да зараде што више новца за што краће време, и нису баш склони емоцијама. То су у великом проценту врло површни људи. Мислим да је код њих по среди други фактор ризика. Како им је растао новчаник, тако им је растао и стомак, а крв постајала све маснија. Онда добију висок крви притисак, аритмију, па апоплексију или инфаркт. Наравно да међу менаџерима има пуно кандидата за кардио-васкуларне болести, али је још много већи број међу онима који нису никакви менаџери, али су сангвиници, емотивни људи. За те људе се често каже да имају „кратак фитиљ“. Е сада, ту је фактор и материјално-социјално стање. Ту има доста људи који су на нижој социјалној лествици, али и средњег сталежа, интелектуалаца. Има и млађих људи, па и студената, који су већ имали срчани удар.

Паланачке: Постоје ли знаци који код привидно здравог болесника, који је позвао хитну помоћ, а приликом прегледа није уочено ништа значајно – да он, упркос томе, може да доживи срчани или мождани удар?

unnamedДр Бркушанин: Када је реч о срчаном удару, ту је важно од пацијента добити информацију да ли бол у грудима дуже траје. Ако бол кратко траје, неколико минута, или је везан за покрет, ми знамо да је то бол мишића. Срце пати онда када су болесни крвни судови. Тај спазам, односмо запушење артерија, манифестује се једним доста типичним болом. Иако се клиничка слика инфаркта доста променила, тај бол је и даље релативно лако препознати. Бол је у средини груди, шири се на све стране, на горе према врату, доњој вилици, зрачи у рамена, шири се и на леђа и изазива и бол у лопатицама. Врло често боле обе руке, или трну. Уколико пацијенет има историју кардиолошке болести, дијагнозу ангине пекторис, генетско, наследно оптерећење, друге факторе ризика, заиста није тешко препознати озбиљан пороблем, чак и ако је ЕКГ у том тренутку потпуно нормалан. Треба урадити кардио- специфичне ензиме, који ће показати да ли ће тај инфаркт да се развије, или се већ развио, а на ЕКГ-у то још није регистровано. У нашем послу, не само када је о овим болестима реч, важно је да посумњамо, и да онда пацијента упутимо специјалистима који таква стања виђају чешће.

Паланачке: Другим речима, лекар треба да загребе испод површине, да открије и оно што није видљиво на први поглед?

Др Бркушанин: То је замка медицине. Ако лекар упадне у рутину, временом постаје површан. Најопаснија ствар је рутина. Изазов наше професије је да се препозна нешто што није типично, што није свакодневно, или је у литератури другачије описано. Ту вам је лепота и филозофија медицине. И зато неке моје колеге имају ту креативну, уметничку црту, која се испољава и у томе што лепо пишу – од Горана Милашиновића до примера из прошлости, Чехов, Лаза Лазаревић, и тако даље. Има на срећу лекара који имају тај филозофски приступ, способност да нешто препознају, да ствари сагледају у ширем контексту, да не уђу у колотечину, да измакну рутини.

 

Владимир Ђурђевић

You may also like...

1 Response

  1. Horus каже:

    Naravno, o lekarima Doma zdravlja sve afirmativno a o lekarima bolnice sve pogrdno, osim onih iz zutih i crvenih redova… „Nezavisno“ novinarstvo!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *