Gimnazijalka Anđela Joković režirala 40-ak filmova: FILMOVIMA ŽELIM DA UPUTIM PORUKU

Andjela JokovicTrenutno radim na prvoj epizodi animiranog crtanog filma, i ona treba da se pojavi ovih dana – kaže mlada autorka

 

Anđela Joković, mlada sineastkinja iz našeg grada, pažnju šire javnosti pobudila je posle prikazovanja njenog kratkog igranog filma „Otac“ na Međunarodnom filmskom festivalu, i prve nagrade koju je na ovoj filmskoj smotri Anđelin film osvojio. Iako tek gimnazijalka, Anđela ostavlja utisak zrelog autora. Njeni odgovori na naša pitanja su jasni i jezgroviti, a njeno shvatanje filma originalno i koherentno.

Palanačke: Da krenemo od filma „Otac“.

A. Joković: Taj film je nastao radi učešća na jednom konkursu. Bio je to konkurs iz oblasi veronauke, koji organizuje svetska organizacija „Zvonce“. Moj veručitelj mi je rekao za taj konkurs. Tema je bila „otac“. Odmah sam imala ideju, koja se ne razlikuje mnogo od onoga što je realizovano.

Palanačke: Kako je tekla realizacija?

A. Joković: Pa, prvo smo  pronašli glumce. Zatim smo nabavili kostime. Usledilo je snimanje, zatim montaža…

Palanačke: Kada je teč o mladim autorima, kao što si Ti, obično je jedna od velikih teškoća pronaći glumce. Tebi je to, međutim, lako pošlo za rukom. Angažovala si jednog glumca koji ima veliko iskustvo.

A. Joković: Da, Dragana Lazića. Kako sam bila mlađa od gotovo svih glumaca, nekada sam se ustručavala da nešto kažem, što bi možda pomoglo da film bude bolji. Prvi put sam radila sa pravim glumcima. Oni su odlično odglumili svaku scenu. Stvarno su bili fantastični.

Palanačke: U ovom filmu je najinteresantnije kadriranje.

10351530_542884409148255_3563706348716045766_nA. Joković: Da. Film je snimljen iz jednog kadra. Glumci su bili odični, jer nije bilo potrebe za ponavljanjem, obično bi iz prvog ili drugog puta sve dobro uradili.

Palanačke: Otkuda ideja da se film uradi u jednom kadru?

A. Joković: Želela sam da se gledalac fokusira na radnju. Prikaz iz jednog ugla pokazuje kako vreme prolazi, kako prolazi brzo. To ne bi moglo da se tako uverljivo prikaže iz više kadrova. Jedan kadar mogao je da obuhvati celu scenu, da pruži jedinstvenu atmosferu. Tako se jasno vidi odrastanje, starenje, kako život teče.

Palanačke: Ko su Tvoji uzori na „velikom platnu“?

A. Joković: Filmovi Kristofera Nolana me najviše oduševljavaju. Zatim Stiven Spilberg, Dženifer Li – ona je režiserka u „Dizniju“.

Palanačke: Kakvu ulogu igra muzika u Tvojim filmovima?

A. Joković: Pored filma, muzika je za mene jedna od najbitnijih stvari u životu. I zato mi je muzika inspiracija kada pravim filmove. Obično prvo nađem muziku koja me inspiriše da uradim neko delo, i onda na osnovu te muzike polako stvaram priču. Rečju, za mene je muzika jedna od presudnih stvari u filmu.

Palanačke: Do filma si došla polazeći od crteža. U jednom trenutku si poželela da „pokreneš slike“?

A. Joković: Čudno je kako je sve to počelo. Jednostavno, od kada znam za sebe, uvek sam želela da budem režiser. Najpre sam želela da pravim crtane filmove. Gledala bih neki crtani, i ako mi se ne bi svideo kraj, želela sam da ga osmislim drugačije. Od malena sam pričala kako bih ja to volela da radim, ali nisam znala kako. A onda sam, slučajno, saznala da se animacija pravi sliku po sliku. I počela sam da u kompjuteru crtam slike. U početku nisam imala program da ih spojim, a onda sam dobila najobičniji program za to. Imala sam četiri i po godine, kada sam napravila prvi crtani film. To je bio film na temu Diznijeve „Male sirene“. Imala sam premijeru u mojoj porodici. Svima se mnogo dopalo, i to mi je dalo podstreka da se i dalje time bavim.

Palanačke: Da li su japanski crtani filmovi za tebe najveći uzor u ovom žanru?

A. Joković: Veoma volim japansku umetnost. Posebno kada je reč o animaciji. Pratim i „anime“ i „mange“. Oduševljavaju me njihove priče.

Palanačke: Anime imaju i socijalnu poruku, i zato moram da te pitam: kakvu socijalnu dimenziju, po Tvom mišljenju, ima snimanje filmova?

IMG_4184A. Joković: Ja svojim filmovima pokušavam da uputim poruku, da ljudima koji će ih gledati ponudim da na stvari gledaju iz drugačijeg ugla. Možda se tako svet može poboljšati. Iako je to teško, nastojim da u mojim filmovima postoji neka poruka, koja bi gledaoce naterala da razmišljaju o svetu u kome se nalaze, o tome kakav je život uopšte. Ja mislim da film treba da pokreće neka filozofska pitanja.

Palanačke: Da li  u budućnosti vidiš sebe kao autora crtanih ili igranih filmova?

A. Joković: Ne mogu još uvek da se odlučim. Volela bih da radim i jedne i druge.

Palanačke: Želiš li da ideš u neku filmsku školu, kada završiš Gimnaziju?

A. Joković: Želela bih da idem na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek filmska i TV režija. I to ću da pokušam i pre nego završim srednju školu. Već sledeće godine. Otići ću na prijemni, i daću sve od sebe da upadnem. Volela bih da se školujem u Srbiji.

Palanačke:  Koliko Tvojih filmova može da vidi šira publika?

A. Joković: Pa uglavnom, svi filmovi koje sam napravila mogu da se vide na mom you tube kanalu. Ima ih oko 40. Neki su i na fejsbuku.

Palanačke: Da li je u planu neki novi projekat?

A. Joković: Trenutno radim na prvoj epizodi animiranog crtanog filma, i ona treba da se pojavi ovih dana.

Anđelin film „Otac“ u međuvremenu je pozvan u takmičarski program prestižnog svetskog festivala kratkih filmova. Ukoliko još niste gledali ovo ostvarenje, predlažemo da ga bez odaganja pronađete na internetu. Jer, to je film koji pleni iskrenošću, lepotom jednostavnosti, izvornim i čistim emocijama.

Baš kao i Anđela.

 

V. Đ.

 

IMG_4178Mnogo mi znači podrška roditelja

 

I tata i mama me stvarno podržavaju. Čula sam da nije često da roditelji podržavaju dete u nečemu što ne garantuje da će od toga kasnije moći dobro da se živi. Moji roditelji vide neke potencijale u meni i podržavaju me. Mnogo mi znači njihova podrška.

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *