Ljudi i njihovi dani: KERAMIČAR S DAROM UMETNIKA

IMG_0584-Ljubinko Janković je napustio Francusku i blizu Mikulje sagradio svoju „parisku kuću“

 

Rano je otišao iz roditeljskog doma. U rodnom selu Paljuvi kod Uba završio je četiri razreda osnovne škole. Roditelji: otac  Rajko  i majka Mileva bavili su se zemljoradnjom. Njega su u Beograd poveli dečački snovi – da izuči zanat i postane svoj čovek. U „Jugokeramici“, firmi koja je u periodu između dva rata radila i za Dvor, stekao je znanje koje ću mu biti odskočna daska i pomoći, ne samo da bude dobar majstor, već da formira i svoju firmu. Bio je umetnik keramičarskog zanata što je potvrdio radeći godinama u Francuskoj.

Zove se Ljubinko Janković i živi u Smederevskoj Palanci. Nedaleko od Mikulje, najveće gradske šume u Donjoj Jasenici, sagradio je svoj dom sreće. U njemu je živeo sa suprugom i sinovima. Kuća je zidana po njegovim zamislima i nadzorom. Građena je prema „mustri“ iz Pariza po svim pravilima i propisima. A vodio je računa o svakom detalju pri tom poštujući struku i nauku. Od početka je znao šta hoće i mislio je o svemu, pa i tome da tako bude sagrađena da joj ni zemljortes od devet stepeni ne može ništa.

S Ljubinkom razgovaramo u kući građenoj i uređivanoj po njegovoj meri. Sedimo za niskim stolom s pogledom na salon s kaminom. U peći pucketa vatra i upotpunjuje idilu zimskog dana. Mnogo toga u ovom prebivalištu je njegovih ruku delo. Sve keramičke pločice u kupatilima i drugim odaja lično je složio. Već na prvi pogled primetno je bogato majstorsko iskustvo, ali i smisao za lepo.

IMG_0586Kad priča o sebi trudi se da ne izostavi ni jedan važan detalj iz svog života i radne biografije. Govori tako kao da ispisuje knjigu svog života, koji je bio pun izazova i nimalo lak. Ne propušta da kaže i po nešto o svojim vojničkim danima. Tri godine je služio u mornarici. Kao vojnik gazio je strojevi korak na prvomajskoj paradi, pred Titom i drugim visokim jugoslovenskim zvaničnicima tog vremena. U mornarici, gde je stigao do statusa prvog kormilara, se razboleo. „Zaradio“ je azijsku amebu.

Iz vojske se vratio sa željom da postane rečni mornar. Rešio je da produži školu i domogne se položaja komandanta broda. Otišao je u resorno ministarstvo i podneo molbu. Karakteristike koje je doneo iz Ratne mornarice Jugoslovenske armije bile su više od preporuke. Jako se obradovao kad su rekli da je primljen na  brod. Ali radost je bila kratkotrajna. Kad je izlazio iz ministarstva, pozvali su ga da se vrati. „Jankoviću, daj nam knjižicu“ – zatražila je službenica. „Koju?“ – upitao je. „Partijsku druže, ta nam treba“. U trenu je uvideo da od broda nema ništa. Uzeo je fasciklu sa dokumentima i razočaran izašao iz ministarstva.

Dok je hodao beogradskom ulicom, setio se reči zamenika komandanta vojnog broda, koji ga je  ubeđivao da uđe u Partiju. Nije hteo. „Kajaćeš se jednoga  dana što nisi član Partije“ – upozorio  ga je  starešina iz mornarice.

U „Jugokeramici“ je radio sve do 1962. godine kad je rasformirana, a njena delatnost dislocirana u Kraljevo. U  Beogradu je otvorio keramičarsku radnju. Posao je cvetao. Radilo se i dobro zarađivalo. Poštovao je svoj zanat i cenio mušterije. Onda se desilo nešto na šta nije računao. Poverovao je poznaniku, nekom Žući, i od njega kupio veću količinu pločica. I sad se kaje što je ušao u posao s njim. Nesmotrenost, bolje reći neobaveštenost, ga je prilično koštala. Bio je prinuđen da napusti Beograd i ode u Pariz.

Sedamdeset dana je proveo u francuskoj prestoni, bez posla i sredstava za život. Sretao je naše ljude, žalio se i povremeno dobijao šansu da radi. Obavljao je veliki i težak posao za male pare. Sa sićom je teško živeo, nije bilo para da plati stan. I dok su dani tekli nagledao se svega, ponajviše aljkavo izvođenih keramičkih radova od strane priučenih. Ispravljao je propuste drugih. Trudio se da se nametne kao keramičar od iskustva. I uspevao je, ali para nije bilo, bar ne toliko da ima za hleb i stan.

IMG_0588Jednog dana ušao je u restoran jednog Jugoslovena. U džepu nije imao pare ni za kafu. Prišao je šanku i zamolio gazdu da malo odmori noge. Čim je dobio odobrenje, seo je za prvi slobodan sto. Posmatrao je „zemljake“ kako pristižu i naručuju piće. Restoran se punio. U jednom trenutku samo  za stolom za kojim je on sedeo bile su slobodne tri stolice. „Da li je slobodno?“ – učtivo su upitali gosti koji su upravo ušli u restoran. „Izvolte, sedite“ – odgovorio je i oborio pogled. Pridošlicama je ispričao šta je i kako je, kazavši i to da uporno traži posao.

Imao je sreće. Već sledećeg dana čekao ga posao i, neizvesnost. A kad je pomislio da mu je sreća okrenula leđa, posao je krenuo. Keramički radovi koje je majstorski izvodio, preporučivali su ga novim poslodavcima i budili nadu. Iz dana u dan išlo je sve bolje. Muci i nemaštini se bližio kraj. Osnovao je svoju firmu. Više nije zavisio od svakojakih poslodavaca. Biznis je procvetao.

Početkom devedesetih godina prošlog veka prvi put je, od kad je iz Beograda krenuo u gastarbajtersku neizvesnost, došao u Srbiju. Bio je gost ženinih rođaka. S jednim od njih našao se na periferiji grada, nedaleko od Mikulje. Predeo mu se toliko svideo da je izrazio želju da kupi plac. I kupio je. Sagradio je „parisku kuću“, zasadio voćnjak, podigao pomoćni objekat, o svom trošku asfaltirao ulicu…

Život je tekao, onakav kakav je odavno priželjkivao. Uživao je u plodovima svoga truda. Radeći na okućnici prisećao se svojih mladih dana. Šamar koji je dobio od svog majstora u Beogradu, opametio ga za sva vremena. I sad kad o tome priča, ne taji da je zaslužio kaznu. Naime, po isteku radnog vremena, nije očistio mesto gde je radio. Računao je da će to uraditi sledećeg jutra, pre nego što majstor dođe na posao. Desilo se, naime, da se uspavao, pa je majstor na posao stigao pre i iznenadio ga.

-U Beogradu sam trenirao fudbal i bavio se atletikom, a u mornarici sam bio prvak na sto metara –  priča. – Vozio sam i biciklističke trke. Bio sam član „Avale“. Voleo sam folklor i neko vreme igrao u Kulturno-umetničkom društvu „Filip Kljajić“. U Beogradu sam upoznao nekog Mileta Đokića, koji je odlično pevao pesme sa Kosova i Metohije. On me je doveo u KUD „Lola“, gde su skoro svi članovi bili sa školom, neki  i studenti… Svi do jednog, za razliku od mene, bili su  lepo obučeni. Gde si me ovo doveo? – upitao sam Đokića. „U Kulturno-umetničko društvo, hajde da te vidi koreograf kako igraš“- „gurao“ me i hrabrio.  I igrao sam šopske, vranjanske, bunjevačke igre…, ali me bilo sramota, svi lepo obučeni i doterani,  a ja… Vratio sam se, ipak, u KUD „Filip Kljajić“. Išao sam i u „Abrašević“. Želeo sam da sviram harmoniku, ili gitaru. I tako sve do vojske.

IMG_0587Ni danas ovaj osamdesetogodišnjak ne može bez svirke i pesme. Pridružio se kulturnoj grupi penzionera sa kojom redovno nastupa. To mu daje snagu i podseća na mladost. Ništa mu nije teško: ni rad u voćnjaku, ni angažovanje u kulturno-umetničkoj trupi penzionera. Trudi se da mu ni jedna zabava ne promakne, baš  kao i „Lisičijade“ u kojima, kao stari lovac, obavezno učestvuje.

Razgovor završavamo razgledanjem njegove kuće.

-U ovoj sobi spavam i prvo što ujutru vidim kad otvorim oči, jesu obrisi Mikulje – veli Ljubinko.

Ispraća nas do kapije.

-Doviđenja i hvala na poseti – kaže na rastanku.

Dragoljub Janojlić

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *