Ljudi i njihovi dani: VINOGRADAR IZ SINODOLICE

IMG_0717-Devedesetodišnji Miodrag Popović pripada redu uzornih golobočkih proizvođača grožđa

 

 

Nedelja je. Pada sitna, prohladna kiša. Idemo u pohode Miodragu Popoviću. Kuća mu je u Sinodolici. Na samoj periferiji Goloboka. „Stavi rakiju da se greje, evo nas kod tebe za sedam-osam minuta,“ najavljuje posetu Mirko Milovanović. Automobil  promiče pored retkih kuća pored puta. Samo iz po neke se vije dim, kao znak života. Neke zapustele, ili ostavljene da samuju. Slika kakva se sve više viđa u našim selima.

Od Palanke do kuće Miodraga Popovića sustigosmo samo jednu staricu. Zaposlila je obe ruke. Teret cegera joj povio telo. Čini se kao da će svakog trena poljubiti vlažni kolovoz. „Kud li je krenula ova  jadnica ?“ – pita se glumac  Dragan Lazić. Njegovo pitanje ostaje bez odgovora. Kao da ga nismo čuli.

Kiša zaliva rano proleće. Ni traga od lepote koju donosi razvigor. Sivilo  ispunilo vidokrug. Kao da je nebo palo na zemlju. Tek po negde na kratko se zabeli behar. Trn i po neki migavac  kao da prkose kišnom danu. Cvetaju i boje seoski predeo.

Zaustavljamo se pred kapijom Miodraga Popovića. Sačekuje nas ispred svoje kuće. Onako kako  se to radilo vekovima u srpskom selu. Sa osmehom na licu i rečima dobrodošlice. „Uđite unutra,  da ne kisnete“ – poziva nas. U odaji sa slavskom ikonom na zidu, bukti vatra u šporetu. Na plotni provire rakija. Soba se puni opojnim mirisom.

Sedamo za sto. Pridružuje nam se i domaćin. Na licu mu „čitamo“ radost. I sam veli da je najsrećniji kad mu neko dođe. „Kakva je to kuća u koju niko ne ulazi?“ – postavlja pitanje na koje i sam zna odgovor. Devedeseta godina mu je života koji ga nije baš mazio. Mnogo je rana na njegovom srcu. I previše za jedan ljudski vek.

Mira, Mirkova supruga, prinosi  čaše. Miriše soba. Napolju i dalje kiši. Mirko i glumac Dragan ustaju. Pripaljuju roštilj. Da se ne dangubi. Mira im pripomaže. Stari Miodrag daje svoj prvi intervju novinama.

Rođen je, kaže, 1925. godine. Otac Milija i Majka Milica, rodom od vlaškodolskih Mijatovića, bili su zemljoradnici. Imali su još dvoje dece: Mihajla i Dušanku. Miodraga je kad mu je bilo sedam godine uzeo stric Milosav, očev brat, koji nije imao dece. Ostavio mu je solidan imetak.

-Ja sam završio Osnovnu školu u Goloboku – priča Miodrag. – Učitelj mi je bio Đoka Rus. Ispravan i pravedan čovek…  Roditelji su me ostavili na selu. Da prevrćem zemlju i gajim vinograd. Rečju, da se mučim. I ja sam na zemlji ostavio sina Petra. Živomira sam školovao. Završio je Pravni fakultet. Otišao je u penziju, ali se nije ženio. Petar ima svoju porodicu, ali ne živimo pod istim krovom.

Život nije mazio ovog starinu. Uniformu je obukao ubrzo po završetku Drugog svetskog rata. U januaru 1945. Zapalo mu je čišćenje terena. Skoro dva meseca je bio na tom zadatku u Istočnoj Srbiji. I pride pet meseci u Zabeli kao pripadnik narodne milicije.

-Taman sam počeo da primam platu, ali me nazad vukla kuća – seća se. – Nudili su mi da ostanem. Bili su spremili i ugovor na tri godine. Odbio sam i vratio se na svoje imanje. Grdno sam pogrešio. Morao sam da idem na dosluženje, godinu dana. U Novom Sadu sam proveo šest meseci na sanitetskom i operativnom kursu. Služio sam potom u Murskoj Soboti, u pograničnoj jedinici.

Po dolasku iz vojske, čekala ga  njiva i motika. Gajio je sve po malo, uglavnom pšenicu i kukuruz. Kad su proradili „Godomin“ i NAVIP, okrenuo se vinogradarstvu. U početku je dobro išlo. Sve do 2007. godine. Svu količinu grožđa isporučio je „NAVIP-u“. Ostali su mu dužni 80.000 dinara.

-Ni danas nisam naplatio moju muku – priča. – A ja sam bio zaljubljen u vinogradarstvo. Podigao sam 80 ari zasada. Lepo sam odnegovao vinograd. Imam ga i sad samo što mu više ne služim. Nataložile se godine, otanjila snaga. Dao sam vinograd u zakup. Od toga danas živim.

IMG_0722Srećan je što je upoznao bračni par iz Palanke: Mirka Milovanovića i njegovu suprugu  Miru. Znaju se već 19 godina. I ovoga puta nisu došli praznih ruku. Doneli su i lekove. Više od toga, ceni njihovu pažnju.  I to što ponekad ima s kim da sedne za sto. Od samoće nema ništa teže.

-Sad, kad vratim godine unazad, mogu reći da sam imao dobar brak – konstatuje Miodrag. – Moja domaćica Zorka je umrla 1995. Ona je bila od glibovačkih Stanojevića. Vredna, ali bolešljiva žena. Stalno na lekovima. Ostao sam rano bez vernog životnog saputnika, kao usamljeno drvo na sinoru koje šibaju vetrovi i peku vrućine.

Tu zastaje. Razmišlja kratko, a onda: „Ja bih opet da kažem koju reč o vinogradu…“ Samo izvolite.

-Podigao sam vinograd na špalir. Lakše se radi. Imao sam i čoveka koji me slušao kao ruke.  Reč je o Borivoju Miloševiću. Bio sam primer u ovom delu Goloboka kako se gaji vinograd.  Dešavalo se da ustanem, ne popijem jutarnju kafu, već odmah krenem među čokote. U vinogradu se radi po hladovini. Kad pripeče sunce, vratim se kući i u vinograd se ne vraćam do četiri-pet sati posle podne… Prodavao sam nekad i po dva vagona grožđa. Nikad u vinogradu nisam ubrao ispod vagona roda.

Smederevka i hamburg bile su najzastupljenije sorte u vinogradu Miodraga Popovića. Seća se da je 2008. „na licu mesta“ prodao vagon grožđa a naredne godine 16.000  kilograma kruševačkom „Rubinu“. Nije bilo bližeg i sigurnijeg otkupljivača.

Bio bi ovo samo isečak iz života paora i vinogradara Miodraga Popovića koji je među Sinodolcima i prijateljima poznatiji po imenu Raja. Imao bi još što šta da priloži kao građu za roman svog života, da zaceli rane koje nosi na srcu i duši.

I opet, po starom, dobrom  običaju, ispraća nas do kapije.

-Voleo bih da vas vidim na proslavi mog rođendana. Ne zaboravite, to će biti 12 aprila, najverovatnije u nekom palanačkom restoranu – kaže na rastanku.

D. Janojlić

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *