Људи и њихови дани: ВИНОГРАДАР ИЗ СИНОДОЛИЦЕ

IMG_0717-Деведесетодишњи Миодраг Поповић припада реду узорних голобочких произвођача грожђа

 

 

Недеља је. Пада ситна, прохладна киша. Идемо у походе Миодрагу Поповићу. Кућа му је у Синодолици. На самој периферији Голобока. „Стави ракију да се греје, ево нас код тебе за седам-осам минута,“ најављује посету Мирко Миловановић. Аутомобил  промиче поред ретких кућа поред пута. Само из по неке се вије дим, као знак живота. Неке запустеле, или остављене да самују. Слика каква се све више виђа у нашим селима.

Од Паланке до куће Миодрага Поповића сустигосмо само једну старицу. Запослила је обе руке. Терет цегера јој повио тело. Чини се као да ће сваког трена пољубити влажни коловоз. „Куд ли је кренула ова  јадница ?“ – пита се глумац  Драган Лазић. Његово питање остаје без одговора. Као да га нисмо чули.

Киша залива рано пролеће. Ни трага од лепоте коју доноси развигор. Сивило  испунило видокруг. Као да је небо пало на земљу. Тек по негде на кратко се забели бехар. Трн и по неки мигавац  као да пркосе кишном дану. Цветају и боје сеоски предео.

Заустављамо се пред капијом Миодрага Поповића. Сачекује нас испред своје куће. Онако како  се то радило вековима у српском селу. Са осмехом на лицу и речима добродошлице. „Уђите унутра,  да не киснете“ – позива нас. У одаји са славском иконом на зиду, букти ватра у шпорету. На плотни провире ракија. Соба се пуни опојним мирисом.

Седамо за сто. Придружује нам се и домаћин. На лицу му „читамо“ радост. И сам вели да је најсрећнији кад му неко дође. „Каква је то кућа у коју нико не улази?“ – поставља питање на које и сам зна одговор. Деведесета година му је живота који га није баш мазио. Много је рана на његовом срцу. И превише за један људски век.

Мира, Миркова супруга, приноси  чаше. Мирише соба. Напољу и даље киши. Мирко и глумац Драган устају. Припаљују роштиљ. Да се не дангуби. Мира им припомаже. Стари Миодраг даје свој први интервју новинама.

Рођен је, каже, 1925. године. Отац Милија и Мајка Милица, родом од влашкодолских Мијатовића, били су земљорадници. Имали су још двоје деце: Михајла и Душанку. Миодрага је кад му је било седам године узео стриц Милосав, очев брат, који није имао деце. Оставио му је солидан иметак.

-Ја сам завршио Основну школу у Голобоку – прича Миодраг. – Учитељ ми је био Ђока Рус. Исправан и праведан човек…  Родитељи су ме оставили на селу. Да преврћем земљу и гајим виноград. Речју, да се мучим. И ја сам на земљи оставио сина Петра. Живомира сам школовао. Завршио је Правни факултет. Отишао је у пензију, али се није женио. Петар има своју породицу, али не живимо под истим кровом.

Живот није мазио овог старину. Униформу је обукао убрзо по завршетку Другог светског рата. У јануару 1945. Запало му је чишћење терена. Скоро два месеца је био на том задатку у Источној Србији. И приде пет месеци у Забели као припадник народне милиције.

-Таман сам почео да примам плату, али ме назад вукла кућа – сећа се. – Нудили су ми да останем. Били су спремили и уговор на три године. Одбио сам и вратио се на своје имање. Грдно сам погрешио. Морао сам да идем на дослужење, годину дана. У Новом Саду сам провео шест месеци на санитетском и оперативном курсу. Служио сам потом у Мурској Соботи, у пограничној јединици.

По доласку из војске, чекала га  њива и мотика. Гајио је све по мало, углавном пшеницу и кукуруз. Кад су прорадили „Годомин“ и НАВИП, окренуо се виноградарству. У почетку је добро ишло. Све до 2007. године. Сву количину грожђа испоручио је „НАВИП-у“. Остали су му дужни 80.000 динара.

-Ни данас нисам наплатио моју муку – прича. – А ја сам био заљубљен у виноградарство. Подигао сам 80 ари засада. Лепо сам однеговао виноград. Имам га и сад само што му више не служим. Наталожиле се године, отањила снага. Дао сам виноград у закуп. Од тога данас живим.

IMG_0722Срећан је што је упознао брачни пар из Паланке: Мирка Миловановића и његову супругу  Миру. Знају се већ 19 година. И овога пута нису дошли празних руку. Донели су и лекове. Више од тога, цени њихову пажњу.  И то што понекад има с ким да седне за сто. Од самоће нема ништа теже.

-Сад, кад вратим године уназад, могу рећи да сам имао добар брак – констатује Миодраг. – Моја домаћица Зорка је умрла 1995. Она је била од глибовачких Станојевића. Вредна, али болешљива жена. Стално на лековима. Остао сам рано без верног животног сапутника, као усамљено дрво на синору које шибају ветрови и пеку врућине.

Ту застаје. Размишља кратко, а онда: „Ја бих опет да кажем коју реч о винограду…“ Само изволите.

-Подигао сам виноград на шпалир. Лакше се ради. Имао сам и човека који ме слушао као руке.  Реч је о Боривоју Милошевићу. Био сам пример у овом делу Голобока како се гаји виноград.  Дешавало се да устанем, не попијем јутарњу кафу, већ одмах кренем међу чокоте. У винограду се ради по хладовини. Кад припече сунце, вратим се кући и у виноград се не враћам до четири-пет сати после подне… Продавао сам некад и по два вагона грожђа. Никад у винограду нисам убрао испод вагона рода.

Смедеревка и хамбург биле су најзаступљеније сорте у винограду Миодрага Поповића. Сећа се да је 2008. „на лицу места“ продао вагон грожђа а наредне године 16.000  килограма крушевачком „Рубину“. Није било ближег и сигурнијег откупљивача.

Био би ово само исечак из живота паора и виноградара Миодрага Поповића који је међу Синодолцима и пријатељима познатији по имену Раја. Имао би још што шта да приложи као грађу за роман свог живота, да зацели ране које носи на срцу и души.

И опет, по старом, добром  обичају, испраћа нас до капије.

-Волео бих да вас видим на прослави мог рођендана. Не заборавите, то ће бити 12 априла, највероватније у неком паланачком ресторану – каже на растанку.

Д. Јанојлић

 

 

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *