U Gradskom pozorištu održano takmičenje „Besede u Zoranovu čast“

svi takmicariPred prepunom salom Gradskog pozorišta desetoro mladih takmičara, iz Smedereva, Velikog Gradišta i Smederevske Palanke besedilo je „u Zoranovu čast“, na prvoj regionalnoj smotri u besedništvu koja je održana u našem gradu.

Petočlani žiri, u sastavu – Branislav Lečić, glumac (predsednik žirija), Maja Videnović (potpredsednica DS), Jelena Mehandžić (članica Izvršnog odbora DS), Biljana Petrović Mihajlović i Marija Popović (profesori srpskog jezika i pobednikknjiževnosti) – posle dugog zasedanja za pobednika je proglasio Igora Mišurovića, studenta književnosti iz Velikog Gradišta. Pod naslovom „Ovo je zemlja za sve naše ljude“, Mišurović je naglašeno kritički govorio o problemima u savremenoj Srbiji. Revolucinarni patos i kritika postojećeg, sadržaj svih beseda – posebno su došli do izražaja u drugoplasiranoj besedi Kristine Didanović, studenta iz Smederevske Palanke, i  besedi Nevene Todorović iz Smedereva, koja je osvojila treću nagradu.

kristina didanovicObrazlažući odluke žirija, Branislav Lečić je čestitao svim učesnicima, i napomenuo kako je veoma značajno to što su se odvažili da govore javno, pred brojnim auditorijumom, artikulišući nezadovoljstvo svetom koji nas okružuje i spremnost da doprinesu njegovom menjanju.

Pobednik Igor Mišurović plasirao se za polufinalnu smotru koja će biti održana u Beogradu, a najbolji besednici nastupiće, zatim, na finalnom takmičenju.

Tema ovogodišnjeg, desetog po redu, takmičenja „Besede u Zoranovu čast“ je sintagma Zorana Đinđića „Život je ono što od njega napravimo, i Srbija je ono što od nje napravimo“.

 

 REČI KAO MATERIJALNA SILA

(drugoplasirana beseda Kristine Didanović iz Smederevske Palanke)

 

Postoji uverenje da je život zadat, da je sve unapred određeno. Mnogi, na žalost, i dalje tako misle. Uverenje da malo šta od nas zavisi, po mom je mišljenju najobičniji intelektualni konformizam. Oni koji smatraju da se samo treba uklopiti u neke već postavljene društvene okvire, da treba raditi kako se radi, misliliti kako se misli, govoriti kako se govori, život provode u dubku, odabravši da doživotno ostanu nezreli, društveno i politički maloletni.

Nastojanje da se ne pomirimo sa sudbinom, da se hrabro odupremo ne samo prirodnim, nego i društvenim ograničenjima, da iskoračimo iz tih zadatih okvira – podrazumeva izvesnu hrabrost. Pred nama su neprestano prirodne i društvene granice.

Šta u tom smislu znači konstatacija da je život ono što od njega napravimo? To znači da je svako od nas odgovoran za ono što jeste. Da bismo ostvarili svoje snove, da bismo se izborili za određeni društveni status, međutim – moramo da živimo u društvu koje garantuje slobodu lične inicijative, u kome je moguće vlastitim naporima dosegnuti postavljene ciljeve. Dakle, da bi od života napravili ono što želimo, moramo da živimo u slobodnom društvu. Borba za sopstveni život je uvek društvena borba, koja se odigrava u našem vremenu, sada i ovde. Drugim rečima, da bi naš vlastiti život, uz sva prirodna ograničenja, bio u našim rukama, moramo da zemlju u kojoj živimo učinimo istinski slobodnom. Da bi život bio ono što od njega napravimo, moramo prvo da od Srbije napravimo društvo u kome je tako nešto moguće.

Kako možemo da se individualno razvijamo, ako nam je, na primer nedostupno visoko obrazovanje; ukoliko su školarine previsoke, a ono što se dobija za uzvrat, na nastavi i vežbama, nedovoljno da bismo zaista nešto naučili? I šta znači sav trud koji ulažemo, ako posle završenih studija ili odbranjenog doktorata i dalje preživljavamo radeći u lokalnoj bakalnici? Kako da gradimo sopstveni svet, kada smo povazdan zaokupljeni pukim preživljavanjem?

Pitanje o našem životu, zato je pitanje o Srbiji.

A kako promeniti Srbiju, kako od nje napraviti mesto koje će svakome od nas omogućiti da realizuje vlastite potencijale?

Borba za naš život je borba za slobodu. Nema individualne, lične slobode, ako ona nije istovremeno univerzalna, opšta sloboda. Boreći se za slobodno društvo, mi se istovremeno borimo i za sopstveni život.

Na prvi pogled, ova borba deluje kao nemoguća misija. Kuda god pogledamo vidimo siromaštvo i nepravdu. Svuda su poremećene društvene vrednosti. Važnim oblastima društvenog života rukovode oni sa kupljenim diplomama; učene ljude, na televiziji, nadglašavaju demagozi; od svake istine jača je parola dana, plasirana u nekom tabloidu. Kako se boriti za slobodu, kada vlast, koja ne može da se osloni na silu argumenata, sve češće poseže za argumentom sile?

Na prvi pogled, nalazimo se pred jasnom podelom: na jednoj su prisila i odsustvo razuma, parole i pretnje. Na drugoj su racionalno opravdani stavovi. Na jednoj strani je puka materijalna sila, intrige, ucene, zamene teza, laži i klevete. Na drugoj su argumenti, reči. A šta mogu reči u sudaru sa materijalnom silom?

Uvereni smo da ova bitka nije unapred izgubljena, zato što i reči postaju materijalna sila, onda kada zahvate mase. Protiv laži treba se boriti istinom, protiv obmana – argumentima. I zato je važno delovati na svakom koraku. Razgovarati, ubeđivati, govoriti slobodno i jasno. Prihvatati jače argumente, a insistirati na istini.

Da bismo sve ovo učinili, moramo najpre da naučimo da se borimo argumentima, moramo da prestanemo da se obmanjujemo. Prema tome, da bi od Srbije napravili ono što želimo, moramo da tako uredimo i sopstveni život. Borba za društvenu slobodu tako je ostvarenje individualne; insistiranje na individualnoj slobodi, istovremeno je izgradnja slobode za sve. I upravo zato: život je ono što od njega napravimo! I Srbija je ono što od nje napravimo!

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *