Вишегодишња сарадња водичке школе и Дечјег села у Сремској Каменици: НОВИ ПРОЗОР НА ЗАЈЕДНИЧКОЈ КУЋИ

IMG_1980-Прве контакте успоставио, и сарадњу све ове године неговао и продубљивао, учитељ Милан Тодоровић

 

Сарадња водичких основаца и њихових учитеља са Дечјим селом у Сремској Каменици прерасла је у искрено и трајно пријатељство. Узајамне посете и дружење трају већ годинама захваљујући агилном просветару Милану Тодоровићу. Он је својевремено и ударио темељ овом дружељубљу, а све је почело његовом давном и сасвим случајном посетом штићеницима и њиховим васпитачима у поменутој установи. Било је то у време кад је радио у Основној Школи „Брана Јевтић“ у Кусатку, односно за време ђачке екскурзије и посете фрушкогорским манастирима и Спомен-кући Чика-Јове Змаја.

Уводна прича учитеља Милана тече овако:

-Улазећи у Сремску Каменицу, угледао сам таблу на којој је писало: Дечје село. До тада нисам чуо да негде постоји Дечје село. Казао сам возачу да настави у смеру те табле, да видимо шта је то Дечје село. Возили смо се десном обалом Дунава и са десне стране, на брежуљку, опет табла с натписом: Дечје село. Ту је било више кућа са управном зградом. Изашао сам из аутобуса, нашао сам тадашњег директора Тадију Ераковића, поразговарали смо и већ следеће године прешао сам на рад у ОШ „Олга Милошевић“ и организовао одлазак у Дечје село.

IMG_1978Учитељ сузних очију описује једну дирљиву ситуацију:

-Идући ка управној згради, угледао сам две девојчице, једна је имала чарапу на десној нози, а друга јој је била боса. То ме је дирнуло до суза. Тада Дечје село није имало довољно средстава да се подмире све потребе те  деце. Ја сам позвао децу да о Видовдану дођу код нас у Водице. Били су нам драги гости, цео дан смо били заједно. У Водице су стигли старим комбијем, а међу њима је био и њихов директор Тадија, Здравко Крунић и Видоје Радуновић. Дакле, два педагога и директор Дечјег села. Од тада смо више него браћа, више него другари, више него пријатељи. Са Тадијом, великим човеком, доктором наука и деканом Учитељског факултета у Сомбору, и сада се често и радо чујем.

Сарадња Водичана и Дечјег села траје од 1989. године и временом је израсла у манифестацију великог пријатељства. Учитељ Милан Тодоровић се нада да се дружење неће прекидати ни у годинама кад буде отишао у заслужену пензију. Сарадња се одвија у границама могућностима.

-Штићеници Дечјег села сада живе у другим, далеко бољим условима – наглашава учитељ Милан.- Имају скоро све што им је потребно за нормалан живот, одрастање и школовање. Имају многе донаторе са разних страна, из Немачке, Италије, Грчке… Одлазе тамо на летовање и зимовање. Друштво има пуно разумевања за ту децу. Ових дана, за Светог Саву, били су код нас, учествовали су у програму, дали  смо им поклон-пакетиће и мајице на којима је писало: „Свети Сава 2016. Водице“. Мени је жао што нисам успео да обезбедим још коју мајицу за оне који нису дошли код нас. Мајице је добило и осморо васпитача. Са њима се чујем сваког другог-трећег дана, најчешће са Здравком, Видојем, Даном…

IMG_1927У мају се код њих одржавају спортски сусрети, а 20. јула је Дан Дечјег села кад ће их водички основци и њихови учитељи сигурно посетити. Учитељ Милан је успео да успостави контакт са Драганом Торлак из Покрајинске владе која, преко Црвеног крста Војводине, годинама помаже Дечје село.

-Њено Културно-уметничко друштво из Будисаве је гостовало код нас, у Водицама – подсећа учитељ Милан.- Ту сарадњу смо, преко Дечјег села, значајно проширили. Од њих је потекла иницијатива о братимљењу. Видећемо како то да изведемо. Прошле године је Дечје село добило Повељу за вишегодишњу сарадњу, коју је уручио директор Милан Томић. Сада имамо новог директора Дарка Димитријевића, па се надам да ће се сарадња наставити на обострано задовољство. Једне године смо имали акцију солидарности са Дечјим селом. Спровели смо је тако што се сваки ђак одрекао џепарца па је тако четрдесетак хиљада динара отишло штићеницима Дечјег села.

Они у Дечјем селу остају до завршетка средње школе. У Новом Саду имају десетак станова, које су им поклонили људи добре воље, у којима бораве док студирају. Скоро су од Владе Немачке као донацију добили два нова комби-возила. Наша Црква их такође помаже, а сваке године група деце одлази на Свету Гору.

Колико је јако и искрено пријатељство Водичана и Дечјег села, можда најбоље говори овај моменат. Наиме, један водички ђак је написао састав у коме каже: „Драги наши другари из Дечјег села, можда ћемо се једног дана срести на неком факултету, на неком радном  месту, па ће наше дружење прерасти у нешто више…“. Иначе, доста штићеника из Дечјег села је завршило факултет. Једна девојка, која студира музику у Русији, међу најбољима је у Европи.

-Васпитачи су према њима јако добри –наглашава учитељ Милан.- Сви они у себи носе, пре свега, јаку личност… Лепо се осећам у посети њима, али осећам и неку тугу у себи, јер та деца немају родитеље. Имају добре услове за живот и школовање, велику љубав васпитача, али су остали без родитељске бриге. Много њих је у Дечје село дошло са ратом захваћених подручја. Једна мала Жељка је на зиду собе  написала црвеном бојом: „Сарајево, љубави моја“. Здравко Крунић ми је казао да то не сме нико да брише, јер су то њене емоције, њена туга и мука. Та девојка је завршила факултет и сад је срећно удата у Новом Саду. Иначе, у рату је изгубила оба родитеља.

У Дечјем селу збринута су деца без родитеља, односно она која  стицајем околности нису у ситуацији да буду код своје куће. Кроз ову установу прошло је више од стотину дечака и девојчица. Сада их је седамдесет двоје у Сремској Каменици и двадесет двоје у становима у Новом Саду међу којима и 16 студената.

IMG_1942-Долазимо у Водице више од две деценије – подсећа Здравко Крунић, васпитач у Дечјем селу.- Једна давна посета ђака водичке школе Новом Саду, Чика-Јови Змају и Петроварадину је произвела нашу сарадњу. Од тада Милан Тодоровић, моје колегинице и колеге негују једно искрено пријатељство, а оно постоји и између наше деце и водичких ђака. На најсвечанији дан, на Светог Саву дошли смо у Водице и чини ми се нема радоснијег тренутка од овог поновног сусрета. Наша деца долазе тамо где их неко заиста жели и с радошћу прима. Њима је тако нешто више него потребно баш зато што нису код своје куће.

На свечаности у водичкој школи огласио се и директор Дечјег села др Срђан Егић:

-Долазимо већ 20 година у Водице, у подручно одељење ОШ „Олга Милошевић“, долазимо код пријатеља, долазимо што волимо љубав, што волимо емоцију, да осетимо да наша земља без обзира где живимо, вреди не само због плодних равница, не само због реке Јасенице код које сваки пут кад прођем мени заигра срце, већ због тога што је сваки део ове земље подједнако леп. Долазим  због људи, као што је Радослав Милојичић-Кена, као што је учитељ Милан Тодоровић, због људи као што су Водичани. Ја бих волео кад бих сада све вас могао да загрлим, да вам кажем колико ми је драго и колико сам поносан што сте учинили све да наставимо нашу сарадњу и дружење… Ово је још један прозор на нашој Кући.

Д. Јанојлић

 

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *