Nečujni odlazak Sretena Vladisavljevića: MINISTAR IZ KUPEA DRUGE KLASE

Otišao je sa životne scene tiho, gotovo nečujno. Mnogi koji su ga poznavali i poštovali, saznali su za njegovu smrt tek pošto je sve bilo završeno. Sahranjen je na Gradskom groblju, šest meseci posle mlađeg brata Nikole.

Sreten Vladisavljević je bio ličnost kakva se retko sreće. Živeo je i radio van strogih protokola. Lako se odricao mnogo toga na šta je kao višegodišnji funkcioner imao pravo. Za vreme ministarskog mandata nije imao službene pratioce. Kretao se bez obezbeđenja, a državne automobile koristio retko i samo u posebnim prilikama. Na posao, od Palanke do Beograda, najčešće je putovao vozom. Sedeo je uglavnom u kupeu druge klase, s radnicima koji su kao i on išli ili se vraćali s posla.

Penzionerske dane trošio je po nekom svom rasporedu.  Uvek u isto vreme sretao sam ga u glavnoj gradskoj ulici. S torbicom u desnoj ruci „odrađivao“ je svoju dnevnu rutu pešačenja: od svog stana do Kiseljaka. Bila je to njegova svakodnevna staza zdravlja.

Moja upornost doprinela je da se upiše među  „Poznate Palančane“.  Izbegavao je da govori o sebi i dužnostima koje je obavljao. A imao je šta da kaže. Možda više nego drugi koji su do oktobra 2009. gostovali u „Palanačkim“.  U novembarskom broju ovog lista, objavljena je priča o njemu. Naslov „Predsednik čija se dela pamte“, izražavao je suštinu.

Sreten je rođen u Palanci. U njoj je završio Gimnaziju, a studije prava u Sarajevu. S diplomom fakulteta stigao je u „Gošu“. Na prvo radno mesto. Potom je sve išlo uzlaznom linijom; biran je za odbornika, potom za potpredsednika pa za predsednika Opštine. Na najvišoj  dužnosti ostao je tri mandata, punih 13 godina!

U „njegove vreme“ začeo se pokret koji je sela oko Palanke čupao iz blata. Azanjci su prvi u Srbiji počeli da grade betonske staze. Merile su se kilometrima i kilometrima. I sve zahvaljujući ulaganju „dinar na dinar“. Azanjski „pelcer“ ubrzo su prihvatila i druga seoska naselja. Sreten ih je pohodio u vojnom džipu, s čizmama u gepeku.

Tako se 1973. godine obreo u Vatoševu, zaseoku Ratara. A tamo blato do kolena i dotrajala zvonara. Neko je lupanjem zvona najavio njegov dolazak i dogovor o izgradnji puta. Bio je prvi i poslednji predsednik Opštine koji je dočekan na taj način.

Veliki je njegov doprinos i razvoju kulture. Posebno kad je reč o Muzeju. Formiranje zbirke srpskog slikarstva s kraja 19. i početka 20. veka, vezuje se za njegovo ime. „Muzej je“ – svedočio je – „nastajao pomalo spontano sa svešću nekih ljudi da treba formirati likovnu zbirku.“ Među prvim slikama kupljeni su „Autoportret“ i „Ženski akt“ – dela Moše Pijade. Posle je to bio nezaustavljivi proces.

Izuzetno je cenio i poštovao ljude koji su pružali pomoć Palanci. Iz mnoštva je izdvajao Petra Munjasa i žalio što mu nije podignut spomenik na Kiseljaku. Gotovo polovinu para za sve ono što je tamo sagrađeno obezbedio je upravo on, Petar Munjas.

Sreten je u tišini napisao i u skromnom tiražu objavio knjigu „Drugari“. Bio je veliki zaljubljenik u šah i prilježni hroničar grada u kome je ponikao i kome je mnogo dao. Danas, kad se preselio u večnost, zaslužio je da ga se s poštovanjem sećamo i pominjemo.

D. Janojlić

 

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *