Razgovor sa mr Draganom Ilićem Malagom: ISTORIJA PALANAČKE ODBOJKE

DSCN1247Kontinuirano bavljenje odbojkom trajalo je od 1975. do 1978.  Igrači su bili isključivo iz Palanačke gimnazije, jer smo mi u drugom i trećem razredu imali odbojku kao obavezan sadržaj u nastavi fizičkog vaspitanja. Pokojni profesor Milorad Bajović je one koji su pokazivali nekakav afinitet i talenat, usmeravao da idu kod Pere Šiljića, da se uključe u rad odbojkaške sekcije, koja je u stvari bila klub – kaže naš sagovornik

 

Za razliku od istorije fudbala, košarke, boksa…, mnogi sportovi u našoj opštini nisu privukli posebnu pažnju istraživača i hroničara. U nastojanju da kompenzujemo ovaj nedostatak, a na podsticaj mr Dragana Ilića Malage, poznatog pravnika i jednog od doajena odbojke u Smederevskoj Palanci, odlučili smo da, počev od ovog broja, objavljujemo fotografije i prateće kraće tekstove, posvećene istorijatu ovog sporta u našem gradu.

Uz objavljivanje prve fotografije ide i ovaj intervju, koji najavljuje svojevrsni foto-feljton na stranicama „Palanačkih“.

Palanačke: Odbojka je sport o kome se, na žalost, ne govori tako često, kao o drugim kolektivnim sportovima. Kada počinje istorija odbojke u našem gradu?

Ilić: Prema kazivanju nastavnika Miće Stojanovića, Miće Ćambe, koji je jedno vreme bio i odbojkaški trener, ovaj sport u Palanci krenuo je šezdesetih godina prošlog veka, kada se igrala liga na otvorenom. Profesor Ćamba je govorio kako se on bavio tim sportom, pokojni Čale Vlajić, i jedna grupa aktivnih oficira iz palanačkog Garnizona. Nakon toga, nastupilo je zatišje do početka sedamdesetih godina, kada ovim sportom počinje da se bavi Odbojkaški klub „Budućnost“ iz Ratara. I učenici Gimnazije, igrajući odbojku na času fizičkog, počinju da igraju za podmladak ovog kluba, koji deluje u Ratarima. Pošto su pobeđivali tada prvu ekipu, odlučeno je da se Palanka sama takmiči u tadašnjoj Podunavsko-braničevskoj ligi, i negde od 1975. godine to je počelo, u okviru Odbojkaške sekcije Društva za telesno vaspitanje „Partizan“. Grupu okuplja pokojni Petar Šiljić, i od tada kreće jedno kontinuirano igranje odbojke u ligi.

Palanačke: Kada Ti dolaziš u ovaj klub?

Ilić: Ja sam u klub došao 1976. godine. Te godine liga je obuhvatala dva kluba iz Beograda, bio je tu Klub iz Velike Krsne, a odbojkaški klub su, što je interesantno, imala i sva sela iz okoline Smedereva. To su bile veoma dobre ekipe, odakle je Odbojkaški klub Smederevo, kao ondašnji drugoligaš, crpeo mlade igrače. To je trajalo sve dok smo mi pohađali Gimnaziju, kada zbog problema sa finansiranjem, prestaje klupsko bavljenje odbojkom na području naše opštine. Dakle, kontinuirano bavljenje odbojkom trajalo je od 1975. do 1978.  Igrači su bili isključivo iz palanačke Gimnazije, jer smo mi u drugom i trećem razredu imali odbojku kao obavezan sadržaj u nastavi fizičkog vaspitanja. Pokojni profesor Milorad Bajović je one koji su pokazivali nekakav afinitet i talenat, usmeravao da idu kod Pere Šiljića, da se uključe u rad odbojkaške sekcije, koja je ustvari bila klub. Tako, pored Šiljića, treba pomenuti i profesora Bajovića, koji nas je podsticao da se bavimo osvim sportom. Ja sam, na primer, najpre igrao košarku.

Palanačke: Šta se dogodilo sa klubom „Budućnost“ iz Ratara?

Ilić: Sve to vreme, „Budućnost“ je igrala sa nama u ligi. To su bili lokalni derbiji, i oni su igrali sa nama sve do fuzije sa Odbojkaškim klubom „Goša“, koji je osnovan 1983. godine, u okviru tadašnjeg Sportskog društva „Goša“.

Palanačke: I kada dolazi do obnove odbojke u Palanci?

Ilić: Jedna obnova se dogodila 1980. godine, dve godine nakon prvog prekida, kada tadašnje, jako Građevinsko preduzeće „Jedinstvo“ preuzima finansiranje. Staro društvo se tako ponovo okuplja, pod nazivom OK „Jedinstvo“. Igrali smo jednu sezonu. Ponovo dolazi do prekida, do 1983. godine, gde se na organima tadašnjeg SOUR-a „Goša“, u jednoj strašnoj ekspanziji sporta i formiranja sportskog društva, formira i odbojkaški klub. Ženski odbojkaški klub je već bio formiran, nekoliko godina pre nas, i one su igrale aktivno.

Palanačke: I tada se, verovatno, sa studija vraćaju mnogi nekadašnji igrači?

Ilić: Mi smo sa fakulteta putovali vikendom da igramo utakmice. Neko je trenirao, neko nije. Petkom je bio trening. Prve godine, te 1983/84. mi smo bili prvi u Zonskoj ligi, i išli smo na kvalifikacije u Zaječar za ulazak u Jedinstvenu srpsku ligu. Na tim kvalifikacijama bio je OK „Milicionar“ iz Beograda, „Haduk Veljko“ Negotin,  OK „Zorka“ Šabac, i OK „Goša“. Mi nismo uspeli da se kvalifikujemo. Tada je prvi bio „Milicionar“ iz Beograda, koji je u svojoj postavi, u ono vreme, imao dva igrača visine preko dva metra, a mi smo važili za veoma skočnu, ali nisku ekipu. Danas je normalno da visoki igrači budu u postavi. Dakle, oni su bili prvi, ušli su u Jedinstvenu srpsku ligu, ali su iz nje ispali odmah sledeće godine. Bili su pojačani nekim igračima, ali im opet nije pošlo za rukom da ostanu u toj kvalitetnoj ligi. Nasuprot tome, gradovi Smederevo i Topola, imali su jaku odbojkašku tradiciju, i neki njihovi igrači su kasnije završili u „Zvezdi“ i „Partizanu“. Topola je interesantna, jer je kao mali grad iznedrila juniorsku ekipu koja je bila prvak tadašnje SFRJ.

Palanačke: U Palanci, za razliku od toga, nije naročito popularizovan ovaj sport?

Ilić: Za razliku od fudbala, boksa, košarke, pa i rukometa – odbojka je bila tek posle njih, i imala je mnogo manju tradiciju u odnosu na okolne gradove.

Palanačke: I šta se događalo posle Zaječara?

Ilić: Igrana je liga i dalje. Igrači odlaze u vojsku, vraćaju se, jedan naš igrač, Đorđe Jovović, odlazi u „Zvezdu“, jednu sezonu, pa se vraća u naš klub. Uspeva nam da 1987. izborimo ulazak u Drugu srpsku ligu, koja je tada bila izuzetno jaka. U jakoj konkurenciji, mi smo, sve negde do 1990. uspevali da budemo četvrti, ili peti. Držali smo neku zlatnu sredinu, sa nekim stabilnim finansiranjem iz „Goše“. Imali smo za putovanja, da kupimo nešto od opreme, ali bili smo čisti amateri, i nismo imali stipendije.

Palanačke: A onda se stvari ponovo komplikuju?

Ilić: Izbijanjem rata, 1991, prestaje takmičenje u toj ligi, jer je više od pola igrača mobilisano. I ponovo nastaje jedno zatišje u odbojci, koje traje nekih desetak godina.

Palanačke: A u novije vreme?

Ilić: Posle dvehiljadite, ponovo kreće priča. Moj stariji klupski drug, Nenad Stojanović Trota, okuplja jednu mlađu generaciju dečaka, i, uz pomoć tadašnje Industrije građevinskog materijala „Opeka“, uspeva da izdejstvuje finansiranje Kluba, i ponovo počinje da se igra liga. To je već ekipa dečaka, koji su visoki po metar i devedeset, pa i viši. Uspeo je Trota sa nekim klincima da odigra i Drugu saveznu ligu, pa smo i po tome ušli u istoriju, ali pošto je ekipa bila mlada, a finansiranje postalo nestabilno, oni nisu uspeli da zabeleže ni jednu pobedu, ali smo ostali upamćeni po tome što je ekipa iz jednog malog grada jednu sezonu igrala, čak, u Drugoj saveznoj ligi.

Palanačke:Posle toga?

Ilić: Na žalost, muška odbojka se u Palanci više ne igra. Mislim da se i dalje igra ženska odbojka, da postoji jedan privatni klub, i mislim da sin Miće Ćambe, Đole, radi sa odbojkašicama, ali, na žalost, muška odbojka je stala, i pitanje je da li će se uopšte više povratiti.

V.Đ.

 

Sl 1 1977SPORTSKI SPOMENAR

Prva fotografija o odbojci u Palanci

 

– Prva fotografija je iz 1977. godine, to je gimnazijski period, i na slici smo nas desetorica. Na žalost, trojica kolega sa ove fotografije više nisu među nama: Radoslav Đurić Đura, Srba Radišić, i Milan Marinović Hos. A oni su doajeni odbojke u Palanci. Rado se sećam tog vremena, i drago mi je da će ova fotografija biti prva, jer to je prva fotografija o odbojci u našem gradu – kaže Ilić.

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *