Епитаф
Уопште ме не интересује шта ће у Специјалном суду, у своју одбрану, да каже нека битанга из Пљеваља.
Ниједно слово изговорено од стране тог полуписменог убице, дилера и наркомана ме не занима.
Тај ће, ако правда „сврати“ до суда у коме ће му се судити, завршити тамо где му је место и то је, што се мене тиче, све о томе.
Па ваљда би требало да се подразумева да криминалци, а нарочито они најгори, труну по казаматима.
Овде је, међутим, створена клима да треба да славимо то што је тај долијао. Као да се од тог тренутка поново мери време, а птице певају јасније и гласније.
Такође, баш ме брига у ком ће затвору чамити Мишковић.
Претпостављам да је жестоко заслужио затворско одело, а да ли ће га и када обући – не тиче ме се.
Па ваљда је нормално да лопов, ако га ухвате и осуде, заврши на робији.
Елем, признајем, забринут сам због дешавања у Украјини.
То је прича која може да се заврши трагично и са огромним последицама на планетарном нивоу. Ту се укрштају интереси моћника.
Нама немоћнима, које нико ништа на белом свету не пита иако мислимо да смо много важни, остаје нада да ће разум надвладати интересе и емоције, и да ће оружје остати немо.
Ипак, оно што ме највише и веома озбиљно брине је недавно убиство дечака у Јагодини, случај ножем избоденог тринаестогодишњака у Белим водама, претучени пријатељ у Новом Саду…
Брине ме какву Србију смо ми, из прошлог века, створили и предали је поколењима?
Брине ме у ког бога верују деца са ножевима и њихови „необавештени“ родитељи?
Којим путем и у какву будућност смо кренули ми осиромашени и понижени…
Подељени на победнике и поражене…
Окружени пакошћу, простаклуком и незнањем…
Шта нам је свето ако не људски живот, љубав и правда?
На коју депонију ће нас лагеровати време које нисмо разумели?
И, можемо ли из овога зла да се извучемо, са мање рана, бола, очаја и суза?
Јер, ово није живот који смо желели, ово је епитаф на челу народа који је сам себи пресудио, још тамо негде почетком последње деценије минулог столећа…
…народа који није извукао поуку ни из једне своје грешке.