Насиље – нова ера политике

Насиље и мржња постали су легитимна политичка средства у Србији, а најмоћније оружје – страх. У нашем, по много чему, подељеном друштву та политичка „оруђа“ су се потпуно одомаћила и прете да постану једина.

Нисам више сигуран када се то догодило и овде, у малом граду, где се готово сви познајемо, али догодило се.

Сваки изборни циклус претвара се у рат политичких противника, и довољна је ситница да се претвори у право крвопролиће. Политички супротстављене стране имају своје „војнике“ који су се „едуковали“ у теретанама и стрељанама, а не на политичким трибинама или уличним протестима, како је било деведесетих година прошлог века. Многи од њих су са дебелим кривичним досијеима.

Заиста мали број политичких партија није у тој причи и то су управо странке са најмањим присуством и утицајем у политичком животу.

Ако се добро сећам, први боксерско-политички нокаут, у овој средини, догодио се мало после 5. октобра када је представник једне националне странке у оквиру тадашњег ДОС-а песницом покушао да убеди у исправност својих ставова коалиционог партнера из једне грађанске партије. Догодило се то на прагу центра града, пред очима случајних пролазника. Политичар који је тада завршио на бетону био је чак и народни посланик у једном од првих сазива Скупштине Републике Србије.

Тада је то била туча коалиционих партнера, који су мало пре тога преузели власт у општини.

Када са позиције овог тренутка покушавам да призовем и анализирам прошлост, тај догађај представља увод у нову еру паланачке политике у којој ће, како је време протицало, насиље постајати све присутније средство.

Уз безброј свађа, чарки, претњи, увреда и кафанских туча које су се дешавале протеклих година, стигли смо и до својеврсне кулминације политичке острашћености и мржње, на прошлогодишњим поновљеним изборима у месту Почевица, где су се сукобиле две политичке опције, али и две батинашке дружине, зарад пар места у локалној Скупштини општине, која, показало се касније, нису много значила.

Причали су ми учесници у тим изборима, ко је све и одакле, тада дошао у малу Почевицу да показује мишиће.

Пре неколико месеци, када су се чланови актуелне владајуће партије обрачунавали између себе, један насилник из групације смењеног председника Општине Петра Милића физички је напао и озбиљно повредио, у пределу ока, свог партијског колегу из друге, сада доминантне, опције.

И тај инцидент, који је класично кривично дело, као и многи пре њега, завршио се без процесуирања одговорних.

Ових дана локални, али и престонички медији, пренели су вест „да је нападнут први човек локалне самоуправе и то испред зграде општине“.

Ратни добоши не престају у граду на Јасеници.

На малом стратешком, али и све мањем интересном простору, сукобљавају се комшије, рођаци и другари – због власти.

Воде свој мали рат, у коме су одавно погинули сви хероји.

Чини се да тонемо све дубље, у бездан сопствене глупости.

Избрисали смо границу преко које се не сме ни по коју цену.

Све је „у игри“.

Свака туђа глава.

Бојим се, однеће нас тај суновратни јуриш, а нико неће имати још један живот да то исправи.

 

 

 

 

 

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *