Bez muzeja smo siromašni, duhovno i finansijski

naslovnaMuzeji evropskih prestonica višestruko su značajni na polu identiteta jednog naroda, ali i kao institucije čiji godišnji prihodi premašuju i stotine milione evra. Naši muzeji, na žalost, spavaju dubokim snom iz kojeg nikako da se probude

 

U Srbiji se često raspravlja o muzejima i njihovoj aktivnosti. Jedni ih vide kao neophodne institucije kulture, dok ih pojedini, kao što je i država između ostalog, posmatraju i kao „budžetske rupe“, gde novac odlazi bez povratka. Da nije tako, pokazuju nam gotovo sve zemlje Evrope koje već decenijama u nazad prave velike pomake u ovoj svojevrsnoj turističkoj industriji. Iako je potpuno besmisleno argumentovati bitisanje ovih institucija kulture, možda nije na odmet ukazati i na druge segmente ove polemike, te samim tim i prednosti uspešnog rada brojnih muzeja.

U svetlu novih globalno-ekonomskih previranja i klackanja između Zapada i Istoka, Azije i Amerike i brojnih tržišta, pojavljuju se pomalo potcenjujuća ali ne tako nerealna viđenja pojedinih analitičara da Evropa, zadužena i nejaka, polako postaje jedan veliki Muzej. Ne ulazeći u ispravnost ovih tvrdnji, treba primetiti da čak i da je tako, ona to koristi kao svoju veliku prednost.

sl. 1Brojne prestonice Evrope u svojim turističkim ponudama kao najinteresantnije lokacije ističu upravo svoje muzeje, veće ili manje. Ponekad je za njih preporuka nepotrebna, imajući u vidu popularnost kojom njihova imena odjekuju (Luvr, Van Gogov muzej u Amsterdamu…), a nekada je najmoćnije „oružje“ današnjice – marketing, dovoljno da se ispred nekog muzeja stvore redovi koji traju danima. Te slike zaista znaju da ostave bez daha. Bilo da je sunce ili kiša, vetar ili sneg, ljudi će neumorno čekati u redu, spremni da za to zadovoljstvo plate kartu koja je ne manja od deset evra. Podaci kažu da kroz Topkapi saraj u Istanbulu prođe i po nekoliko desetina hiljada ljudi u jednom danu. Prihodi se naravno, uvećavaju unutar muzeja gde se kupuju suveniri, elektronski vodiči, ruča se u restoranima itd…

Izložba vizantijske umetnosti održana u Londonu 2004. godine zaradila je preko četiri miliona evra samo na prodaji kataloga sa pomenutog događaja. Razume se, na aerodromu su se delili reklamni materijali izložbe, a grad je bio oblepljen bilbordima i reklamama o ovom nesvakidašnjem događaju. Bilo je nezamislivo da se u tom trenutku nalazite u Londonu a da pritom ne znate za izložbu vizantijske umetnosti. Nakon što je zatvorena u Londonu, ona je, uz veliku novčanu naknadu, otputovala u Metropoliten u Njujork, i dalje. Gotovo istovetna situacija je i u Rimu, Amsterdamu, Beču, Berlinu… Gradske i državne kase ostvaruju velike prihode upravo zahvaljujući ovim institucijama.

Ovo su samo neki od brojnih primera koji ilustruju i duhovnu i praktičnu ulogu muzeja. Rečju, promovišući svoju kulturu i tradiciju, oni zarađuju milionske cifre i predstavljaju jedan od glavnih prihoda grada u kome se nalaze. Za to vreme mi ne činimo ni jedno, ni drugo. I dok Madrid i Pariz prihoduju desetine i stotine miliona evra od ulaznica i prodatih suvenira, naši muzeji muče muku sa zaraslom travom na novobeogradskoj strani keja ili skelama u centru grada. Dok Amstrdam i Berlin promovišu svoju kulturu, tradiciju, svoj identitet, dotle muzeji u Beogradu vode sporove sa raznim firmama, tuže se i čekaju presude.

sl. 2Zaključak nas vodi na sam početak. Šta su muzeji? Institucije kulture od izuzetnog značaja za jedan grad, državu, društvo. Njihova nematerijalna vrednost nemerljiva je novcem, ali je naplativa. U našem društvu ovakva svest ne postoji i kako god da je, rezultati su pogubni, iako formalno svi naši muzeji rade!? Svakim danom smo sve siromašniji za nasladu umetnosti i bogate srpske tradicije i kulture, kao i za milione evra, koliko god to zvučalo apestraktno.

 

 

 

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *