Без музеја смо сиромашни, духовно и финансијски

naslovnaМузеји европских престоница вишеструко су значајни на полу идентитета једног народа, али и као институције чији годишњи приходи премашују и стотине милионе евра. Наши музеји, на жалост, спавају дубоким сном из којег никако да се пробуде

 

У Србији се често расправља о музејима и њиховој активности. Једни их виде као неопходне институције културе, док их поједини, као што је и држава између осталог, посматрају и као „буџетске рупе“, где новац одлази без повратка. Да није тако, показују нам готово све земље Европе које већ деценијама у назад праве велике помаке у овој својеврсној туристичкој индустрији. Иако је потпуно бесмислено аргументовати битисање ових институција културе, можда није на одмет указати и на друге сегменте ове полемике, те самим тим и предности успешног рада бројних музеја.

У светлу нових глобално-економских превирања и клацкања између Запада и Истока, Азије и Америке и бројних тржишта, појављују се помало потцењујућа али не тако нереална виђења појединих аналитичара да Европа, задужена и нејака, полако постаје један велики Музеј. Не улазећи у исправност ових тврдњи, треба приметити да чак и да је тако, она то користи као своју велику предност.

sl. 1Бројне престонице Европе у својим туристичким понудама као најинтересантније локације истичу управо своје музеје, веће или мање. Понекад је за њих препорука непотребна, имајући у виду популарност којом њихова имена одјекују (Лувр, Ван Гогов музеј у Амстердаму…), а некада је најмоћније „оружје“ данашњице – маркетинг, довољно да се испред неког музеја створе редови који трају данима. Те слике заиста знају да оставе без даха. Било да је сунце или киша, ветар или снег, људи ће неуморно чекати у реду, спремни да за то задовољство плате карту која је не мања од десет евра. Подаци кажу да кроз Топкапи сарај у Истанбулу прође и по неколико десетина хиљада људи у једном дану. Приходи се наравно, увећавају унутар музеја где се купују сувенири, електронски водичи, руча се у ресторанима итд…

Изложба византијске уметности одржана у Лондону 2004. године зарадила је преко четири милиона евра само на продаји каталога са поменутог догађаја. Разуме се, на аеродрому су се делили рекламни материјали изложбе, а град је био облепљен билбордима и рекламама о овом несвакидашњем догађају. Било је незамисливо да се у том тренутку налазите у Лондону а да притом не знате за изложбу византијске уметности. Након што је затворена у Лондону, она је, уз велику новчану накнаду, отпутовала у Метрополитен у Њујорк, и даље. Готово истоветна ситуација је и у Риму, Амстердаму, Бечу, Берлину… Градске и државне касе остварују велике приходе управо захваљујући овим институцијама.

Ово су само неки од бројних примера који илуструју и духовну и практичну улогу музеја. Речју, промовишући своју културу и традицију, они зарађују милионске цифре и представљају један од главних прихода града у коме се налазе. За то време ми не чинимо ни једно, ни друго. И док Мадрид и Париз приходују десетине и стотине милиона евра од улазница и продатих сувенира, наши музеји муче муку са зараслом травом на новобеоградској страни кеја или скелама у центру града. Док Амстрдам и Берлин промовишу своју културу, традицију, свој идентитет, дотле музеји у Београду воде спорове са разним фирмама, туже се и чекају пресуде.

sl. 2Закључак нас води на сам почетак. Шта су музеји? Институције културе од изузетног значаја за један град, државу, друштво. Њихова нематеријална вредност немерљива је новцем, али је наплатива. У нашем друштву оваква свест не постоји и како год да је, резултати су погубни, иако формално сви наши музеји раде!? Сваким даном смо све сиромашнији за насладу уметности и богате српске традиције и културе, као и за милионe евра, колико год то звучало апестрактно.

 

 

 

 

 

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *