Европски дух српске културе: АРХИТЕКТУРА

1У време када су под сумњом многа деловања српске историје и културе потребно је подсетити се бројних прегнућа наших предака, који су заувек учврстили позицију Србије и њен идентитет. То је данас важно имати на уму, не само као историјску чињеницу, него и као одређујућу константу наше припадности једној цивилизацији – територијално, духовно и културно. И то не зато што је данас пожељно бити Европљанин, већ зато што је то интегрални део наше културе и идентитета.

Као феномен који интензивно конкурише многим ондашњим европским вредностима, 2српска култура средњег века посебно је занимљива. Њене главне карактеристике, као што су до једног тренутка еклектичност, а потом и особеност на свим нивоима, препознате су као европске, космополитске. Печат оваквим чињеницама је уврштење бројних споменика културе у оквире светске баштине које су посебно чуване и заштићене под окриљем UNESCO -а.

Српска држава средњег века се, баш као и данас, налазила на раскршћу двеју цивилизација – Западне и Источне. Није ми жеља да овде распредам о свим недаћама које су оваквим положајем задесиле Србију. Осврнуо бих се на она достигнућа средњовековне културе која су била пандан западним или источним центрима моћи, духовности и градитељске вештине. Желео бих да кажем нешто више о архитектури тога времена, која је претрајала до данас и за коју се веже име манастир. Иако су то места у којима монаси служе Богу, и за која се вежу многа чуда, они су такође били и модерни храмови ондашњице, пред којим је требало задрхтати или заплакати, што од лепоте, што од грандиозности.

3Познато је да се српска држава прешла дуг пут од своје наизглед католичке до потпуне православне верске орјентације. На том путу стоје и манастири, помало романички, помало готски и, наравно, византијски. Српски владари, почев од Немање, често су доводили градитеље из Приморја, јужне Италије или Француске. Знања која су доносили и записали у камену покрај, рецимо реке Студенице, временом су досегла висине студеничке куполе или њене припрате. Најфинији мермер којим је обложена Немањина задужбина, као и сав украс фасада, ову задужбину стављају у ред оних ремек-дела јужне или централних области Апенинског полуострва (сл. 1). Мишљења појединих истраживача архитектуре иду до те мере да је Студеница направила искорак у односу на поменуте европске примере управо због сложености подручја на којем настаје, због сусретања Истока и Запада.

4Оно што су у Француској и Енглеској Сен Шапел или Вестминестарска опатија за Србију је Жича, средиште архиепископије саображено западноевропској филозофији градње и украса на темељима византијске основе. Шта тек рећи за романичку базилику у Сопоћанима, или Градац Јелене Анжујске, који је ван сваке сумње настао по узору на Студеницу, примерен знањима и вештинама градитеља из родне Јеленине Француске.

Период владавине краља Милутина у нашој историји препознат је као време када се Србија истински окреће Византији. Ово се односи и на архитектуру. Међутим, не можемо да не поменемо Бањску, краљеву задужбину која својом фасадом разних боја неодољиво подсећа на бројне катедрале Тоскане (сл. 2). Или Дечане, о којима француски бард средњовековне архитектуре, Габриел Мије,  говори са посебном сетом, као да се налази испред каквог храма у Нормандији или Верони (сл. 3).

5Скупина споменика позната под именом Моравска школа, настала крајем 14. па све до краја 15. века, у историографији се описује као школа која је у многоме надгадила Византију, остављајући за собом питања на која многи за сада немају одговоре. Лазарица, Раваница, Љубостиња или Каленић здања су која стоје потпуно усамљена унутар томова средњовековне сакралне архитектуре.

Жеља ми је била да укажем на вредности наших манастира на разини европских ремек-дела. То не значи да су ови споменици исти, копирани и пресликавани. Аналогије треба 6тражити у техникама зидања, формама, детаљима и плановима. Филозофија источне, православне цркве условила је ограничене димензије њених храмова, за разлику од западних катедрала, високих и „китњастих“. Али, и онда, као и данас, лепота и вредности не мере се дужином или висином. Архитектура средњовековне Србије, баш као и сликарство, у себи носи мисао свога времена, рекли бисмо изнутра византијску, а споља латинску.

Неки од горе наведених манастира, који се налазе под заштитом UNESCO – а, заслужили су то право управо и због своје европске константе. Они су веома битне тачке на развојном путу европске црквене архитектуре. Особености, или спој различитих утицаја, учиниле су ова здања можда не најбитнијим, али свакако важним носиоцима европског идентитета када је градитељство у питању. Оно што је логично и занимљиво је да се српска култура европских вредности и начела не зауставља само на архитектури. Она је изражена и у другим видовима уметности, у различитим периодима европске и српске историје.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *