Европски дух српске културе: СЛИКАРСТВО

naslovna-Читаво српско средњовековно сликарство особено је до те мере да су поједини научници говорили о „стилу Немањића“, као временској и стилској одредници. У Италији ће вам рећи за Ђота или ће се похвалити Микеланђеловом Сикстинском капелом. У Србији ће на жалост многи остати без одговора.

 

У тексту објављеном у прошлом броју говорили смо о средњовековној архитектури и њеној европској ноти. Рекли смо да је она знала да буде еклектична, склона сублимацији бројних утицаја на једном примеру, али и да је била особена, аутентична. Када је реч о српском sl. 2сликарству поменутог периода оно је пре знало да одише оригиналношћу него било која друга уметност. На пиједесталу европске и светске баштине 13. века готово усамљено стоји сликарство задужбине краља Уроша I, манастира Сопоћани.

Иако бројни прегледи средњовековне уметности говоре о декаденцији византијског сликарства након 1204. године (заузимање Цариграда од стране Латина – Латинско царство), примери говоре супротно, уистину у областима које слове као византијске провинције. Краљевина Србија, у то време у економској експанзији захваљујући развијеном рударству, била је богата и слободна земља. То су два веома важна податка за све оне надарене уметнике који у том периоду губе sl. 3посао у Латинском царству. Они долазе у Србију и осликавају, између осталог, и манастир Сопоћане.

Сликарство на зидовима ове цркве одише класицизмом, стилским синонимом за античку уметност. На Западу и Истоку идеали лепоте грчке и римске уметности били су веома цењени. Много је ренесанса у средњем веку које су за циљ имале обнављање уметности класичних форми. Професор Светозар Радојчић, један од доајена историчара средњовековне уметности, за сопоћанске фреске каже следеће: „Лепи, озбиљни, атлетски развијени народ сопоћанских фресака живи својим животом  неких одабраних становника хришћанског Олимпа“. Он античко у сопоћанском сликарству препознаје на многим местима sl. 4па је тако склон да закључи како „све то издалека подсећа на коректну уметност римских рељефа“. Онда када се та уметност надогради, када добије хришћанску конотацију, она постаје ремек-дело, што сликарство Сопоћана свакако јесте. Стога се и композиција на западу цркве, Богородичино Успење, сматра за „најграндиозније дело сликарства уопште“.

Није наодмет узети у обзир чињеницу да се о сликарству Сопоћана, у суперлативима и на овај начин, говори након више од седам векова. Тешко је и замислити како је оно изгледало уз сво злато које је чинило позадину сцена, уз украсе, орнаменте и детаље. Све то збрисао је зуб времена или, када су ови простори у питању, мач и рука непријатеља.

Читаво српско средњовековно сликарство особено је до те мере да су поједини научници sl. 5говорили о „стилу Немањића“, као временској и стилској одредници. У Италији ће вам рећи за Ђота или ће се похвалити Микеланђеловом Сикстинском капелом. У Србији ће на жалост многи остати без одговора, који је само наговештен у овом тексту. Он је и даље тамо где је и био – недалеко од извора реке Рашке, у самом срцу некадашње краљевине, у манастиру Сопоћани!

 

Стеван Мартиновић

 

Сл. 1 – Манастир Сопоћани, задужбина краља Уроша I. Црква је саграђена између 1243. и 1265. године, а осликана у периоду од 1263. до 1268. године. 

Сл. 2 – Композиција „Рођење Христово“

Сл. 3 – Композиција „Рођење Христово“, детаљ („Поклоњење мудраца“)

Сл. 4 – Композиција „Успење Богородице“

Сл. 5 – Композиција „Смрт Ане Дандоло“ (жене краља Уроша)

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *