Има наде!

 

Beograd, 22. juna 2015 - Gradjani na platou ispred Skupstne grada na doceku omladinske reprezentacija Srbije u fudbalu, koja je na Novom Zelandu osvojila prvo mesto na Svetskom prvenstvu za fudbalere do 20 godina. Vise od 50.000 navijaca docekalo je veceras u Beogradu omladinsku reprezentaciju Srbije, koja je na Novom Zelandu osvojila titulu prvaka sveta. Reprezentacija Srbije do 20 godina osvojila je titulu prvaka sveta u fudbalu posto je u Oklendu (Novi Zeland), u finalnoj utakmici, savladala Brazil sa 2:1. FOTO TANJUG / OKSANA TOSKIC / bb

На самом почетку желео бих да истакнем да овај напис износим као лични став и сопствени доживљај.

Он се, наиме, тиче дочека наших младих фудбалера који им је уприличен испред зграде Скупштине града, у Београду. Оно што је на први поглед било јасно, јесте да је оборен рекорд по броју људи на дочеку, што наши млади шампиони свакако и заслужују. Сјатило се неколико десетина хиљада људи да, након бурних јутара и зебњи у продужецима, прослави титулу светског првака.

Титулу најбољих!

Међутим, оно што је мени посебно привукло пажњу било је нешто сасвим друго. Мене је „најежио“ однос младих према својој земљи и традицији. Најпре су изабраници селектора Пауновића певали о Косову, изговарајући речи читаве песме напамет (Ој Косово, Косово, земљо моја вољена…), да би потом замолили све присутне да се заједно помоле уз „Оче наш“. Заиста, несвакидашњи гест који тера на размишљање. Да ли је могуће да нас људи који нису напунили ни двадесет година уче како се воли своја земља? Прво су за њу „гинули“ на Новом Зеланду, а онда су се за њу „молили“ у Београду. И у једном и у другом случају, љубав је оно што је њих мотивисало. Јер, као што је и рекао селектор, загрли брата до себе! У тренутку свеопштег хаоса и еуфорије они су указали на смиреност, заједништво и веру.

Не желећи да умањим њихов успех и подвиг, бићу слободан да кажем да првенства дођу и прођу. Одликовања такође. Вечна је једино истина, за коју се боримо и којој тежимо. А Косовска мисао и Косовски завет је, према мом осећању ствари, стожерни моменат српске културе. Фудбалери су нам указали на то и како да се боримо: „да буде воља твоја и на земљи као и на небу…“. Јер, да би била „Грачаница сва у сјају“, морамо да „опраштамо дужницима својим“. Све то наравно, треба да чинимо као један народ, јединствен и сложан. И зато, гледајући овај дочек, било ми је јасно где је будућност наше земље. Она је у надолазећим генерацијама које ће без комплекса успети да испољавају своју љубав према домовини. Она је у заједништву нашег народа. Будућност наше земље је у молитвеном односу према Богу и људима.

На крају ћу рећи и ово: када сам видео транспарент са натписом „има наде“, помислио сам на фудбал; већ после неких петнаестак минута помислио сам на нешто друго.

 

Стеван Мартиновић

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *