Култура: „оружје“, политика или нешто сасвим прво?

sl. 3У тренуцима кризе националног идентитета, чије јасније обрасце добијамо након завршетка Другог светског рата, а особито у последњих двадесет година, култура постаје сувишни чинилац. Чини се да овакав развој ситуације одговара историјском ритму који култури даје позитивне импулсе тек на местима националног буђења и учвршћивања. Јер, националне државе настале након револуција свој идентитет не проналазе ни у биолошким ни у социјалним, већ у културним релацијама. „Поседовање културе“ значило је својеврсно самопрепознавање и могућност „права народа на самоорганизовање“. Формирањем великог броја држава на позорници светских нација појављује се читав низ јасно дефинисаних култура које своје различитости и особености испољавају на разне начине, превасходно кроз институције културе.

Чак је и „мека моћ“, о којој у својим књигама нашироко распреда Џозеф Нај, у посебном односу са културолошким „предностима“ или пропагандном доминацијом различитих нација, компанија или појединаца. Тако су, лидери либералног, западног света, у време Хладног рата видели културу као моћно оружје у постизању културне а онда и сваке друге доминације, укључући у поменути процес агенцију ЦИА (Central Intelegance Agency – CIA) и један од највећих музеја ондашњег и данашњег света – Музеј модерне уметности (Museum of Modern Art – MoMA). Они су музеј и културу видели као „оружје националне одбране“, а сам Рокфелер, иначе власник горепоменуте институције, искрено је изјавио: „I learned my politics at the Museum of Modern Art.“ (Научио сам се политици у Музеју модерне уметности).

sl. 1Реална моћ, као и производи њене политике, такође види културу као доминантну тачку у међусобним релацијама, трвењима или сукобима. У осврту на рат Србије и Аустроугарске, Ситон-Вотсон, истакнути представник британске владе, сматрао је победу српске политике као пораз западне цивилизације (културе). Тони Блер је, рецимо, бомбардовање Србије видео као „битку цивилизације и варварства“, имајући на уму јасне, по њему, културолошке разлике зараћених страна.

У овим сажетим, али веома важним примерима препознаје се смисао и улога културе као стратешког питања за једну нацију, друштво. Међутим, пракса у Србији показује супротно чињенично стање. Институције културе, дубоко корумпиране и осиромашене, не проналазе начина да се укључе у процес који означава спасавање друштва као горућег проблема данашњице. Њихова инвалидност додатно паралише друштво, које осим развијеног културног живота, губи право и на ауторитете.

Поставља се питање ко сноси одговорност у оваквим приликама? Да ли је то држава, институција или појединац? Уколико се доследно будемо водили примерима с почетка овог текста, онда би закључак био да држава може да „употреби“ културу ради остваривања и јачања националне и идентитетске компоненте у друштву, те и „имиџа“ у региону или свету. Њен задатак је да препозна потенцијале саме културе, њене домашаје и на крају резултате. То би, с друге стране значило да се посегне за јасном културном политиком која би, у домену саме културе, направила искорак у односу на досадашње примарне и стратешке циљеве као што су „одвајање  од естраде“ или „решавање проблема у култури“. Док овакве ствари не почну да се подразумевају, потребно је не одрицати се културе разним подразумевајућим акцијама (стабилност у региону, „демократија“,…) уколико оне нису у складу са државном културном политиком.

Како институције представљају продужену руку државне политике, њихово деловање је ограничено и унапред усмерено. Зато је улога појединца, интелектуалца или интелигенције у ширем смислу веома важна. Посао интелектуалца је предвиђен његовом струком и способностима, али је његова морална дужност и обавеза да у ванредној ситуацији, у којој се наше друштво сигурно налази, „додатним активностима“ укаже на проблеме и могућа решења. У супротном, демократско право сваког грађанина, а посебно интелектуалца остаје неискоришћено, те смо у ситуацији свеопштег медијског, критичког, уметничког, културног и сваког другог мрака. Методама присиле и застршивања, као и, с друге стране, друштвеним бенефицијама и наградама на разним нивоима, интелектуалци или постају својевољно невидљиви, или прелазе на другу страну „реалности“. Њихов допринос друштву мери се идолошким инструментима – ко није с нама, против нас је!

sl. 2У овом кругу аболираних од одговорности кривица ће увек и изнова бити на страни другог, било да је то послодавац, министар, премијер или страни чинилац. Иако је ово тачно и у пракси потврдиво, чини се да обавештен, образован и самосвестан појединац сноси велику одговорност. Јер, његово знање чини га неупоредиво одговорнијим од оних који се сматрају необразованим и науким.

Тек када нам „све“ буде култура, па макар и као полазиште, а све до коначне културне политике која је у хармонији са националним тежњама, можемо очекивати спори, али опоравак на правом путу. Онда се некадашњи премијер земље, гостујући на црногорској телевизији, неће одрицати Андрића и Његоша, било да је разлог његова неприпремљеност, незнање или немарност. Када нам „све“ постане култура садашњи председник државе ће на крађу симбола, која се одиграла на церемонији уласка Хрватске у Европску унију, реаговати сходно аргументима, а не инфантилним доскочицама да ћемо и ми то исто урадити када једном уђемо у ЕУ. Када нам „све“ постане култура водеће институције ове земље, као што је САНУ, износиће јасне ставове по питању круцијалних државних проблема, не преносећи одговорност на поједине истакнуте историчаре. Када нам „све“ постане култура, естрада и култура ће се саме раздвојити, уколико би „забава“ у овом облику заиста и постојала. Када нам „све“ постане култура можемо рачунати на смањени јаз између невидљивих интелектуалаца и водећих медиокритета. Но, да би заиста говорили о другачијем културном моделу и преображају културе из „ништа“ у „све“ потребно је много. Потребне су нам нове генерације васпитане на темељима универзалних европских вредности, националних интереса и породичној традицији.

 

(Текст је првобитно објављен на порталу Српског академског круга www.akademskikrug.rs)

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *