ANTIGONA

pozoriste-rojters-1352886487-229804Pre nekoliko dana, na televiziji, gledao sam prilog o skandalu prilikom izvođenja predstave „Antigona“, u Novom Sadu. Predstava je prekinuta zbog divljanja učenika srednjih škola, uprkos tome što su u publici bili i njihovi nastavnici. Ova vest, razumljivo, nije zavredela mnogo medijskog prostora, zatrpanog predizbornim porukama, ili natmurenim i onespokojućim vestima iz inostranstva. U kratkom prilogu, jedna postarija gospođa, prosvetni radnik, konstatovala je da ovaj događaj „ne treba uzeti za zlo“, već da je potrebno uložiti još veći trud, „kako bi se mladima ukazalo na istinske društvene vrednosti“. Nadahnuta pedagoškim patosom, svojstvenom svim ljubiteljima dece i omladine, pomenuta nastavnica se nije zapitala – „šta su to društvene vrednosti“, prisećajući se, verovatno, onoga što je u vreme kada je ona bila đak važilo kao poželjni manir lepog ponašanja.

U opštoj halabuci, da je vaspitna i obrazovna zapuštenost naličije „tranzicije“, previđa se da prelazak na kapitalizam u ekonomiji i liberalizam u društvenim odnosima sam po sebi izaziva pomenute posledice. Ko u to ne veruje, neka se suoči sa statistikom. Maloletnička delikvencija je svakodnevica u razvijenim zemljama Zapada, to nije neki slučajni, nesrećni iskorak, nego upravo rezultat pomenutih relacija u društvu.

Ove pojave, o kojima već priča svaka bluna, u patetičnim lamentima nad našom omladinom, ma koliko sve to izgledalo drastično i ogoljeno, u stvari su manje opasna stvar u odnosu na ono što se događa sa onima koji više nisu deca. Pre izvesnog vremena, sasvim slučajno, naleteo sam na trojicu školskih drugova. Reč po reč, dotakli smo se mojih tekstova u novinama. Bio sam preneražan kada se jedan od njih, svojevremno moj drug iz klupe, namah izbečio i zapretio mi da pazim šta radim, „jer ima ko to prati“. Nije me iznenadio preteći ton, ni taj očigledni skok adrenalina, koliko činjenica da ljudi u ozbiljnim godinam dozvoljavaju sebi da bezrezervno slede neku priču, da misle kako se misli, zaključuju kako se zaključuje, rade kako se radi. Bez priziva, bez trunčice sumnje, bez potrebe za refleksijom. Nije tu reč o veri, jer nema tog vernika koga ne muče bure sumnje, ne radi se ni o doktrini, koja zahteva iskorak, svaki put kada treba da se nekome saopšti, da se neko sa strane pridobije. Ne. Ovde je sve jasno i čisto.

Levičarima, barem onima iz socijalističke prošlosti, često se spotičavalo „jednoumlje“, i hermetičnost. Ne sporimo, bilo je toga i u socijalizmu, zatvarani su i progonjeni ne samo zaostali buržuji, nego i čistokrvni komunisti. Sa druge strane, najviše neslaganja, polemika i razilaženja prati upravo istoriju levičarskih ideja. U vreme kada je, u celom svetu, ponovo na snazi socijalni darvinizam, drugo ime za „zakone tržišta“, očigledno je da više nema prostora za sumnje, rezerve i naknadna promišljanja, i možda je baš iz tog razloga levica u drugom planu.

Klinci koji su dobacivali protaginistima novosadske „Antigone“, samo su najočigledniji vid ovog bekstva od dilema: grčke tragedije „smaraju“, svrha pozorišta je zabava, profesori nisu „nikakve face“, jer inače ne bi radili za bednu siću, biti gazda je cool, siromašni su sami krivi za svoje siromaštvo. A kada se samo malo  izmeni matrica, opet je sve kristalno jasno: uzrok nevolja su „nepoštene privatizacije“ (kao da je uopšte moguća „poštena privatizacija“ sredstava za proizvodnju), tržišni sistem je dobar, samo se treba izboriti sa onima koji hoće da ga zloupotrebe; nedostaci  su individualni, kapitalizam je uvek dobar. Nema potrebe o tome dalje raspravljati, jer to čine samo dokoni. Dileme koje postavlja „Antigona“ (sukob dve različite pravde) zato ostaje vredan pažnje samo u nekom drugom svetu, u kome još ima smisla neslagati se i ići protiv struje. Onima kojima je još stalo do takvog sveta, treba da ga sami naprave. Uprkos „otporu sredine“.

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *