CIPRAS ILI JAGODA U GRLU

bandera rosa novi znakAko neko društvo nije humano za sve njegove članove, ako nije «principijelno čovečno», onda uvek postoji opasnost da se barem najveći deo njegovih članova nađe u bezizlaznoj situaciji.

 

„Vreme za eksploatisane i eskploatatore promenilo se nije

treba nova revolucija da se diže

nova krv da se lije“

Babi Pupuška

(iz filma „Kako sam sistematski uništen od idiota“)

 

Reči Radoša Terzića, alias Babija Pupuške, kome je Šijan posvetio svoje verovatno najbolje filmsko ostvarenje, na izvestan način mogu da budu komentar dosadašnjeg ishoda grčke krize. U završnici istoimenog filma, pre nego što će skočiti kroz prozor sadašnje zgrade Rektorata, Pupuška prekoreva vođe studentskog protesta iz 1968. zbog toga što pristaju na pregovore pod uslovima aktuelne vlasti, zato što veruju da se borba za slobodu može voditi u „institucijama sistema“, a revolucija ostati u intelektualnom krugu, koji se često podudara sa „krugom dvojke“.

Ciprasovi pregovori sa kreditorima, odnosno namrštenim predstavnicima članica Evropske unije, završili su se onako kako su i morali da se završe. Jagodom u grlu. Samo naivni su mogli da poveruju da će snaga argumenata, pozivanje na demokratiju, nepristrasna analiza situacije, uroditi plodom. Umesto sile argumenata, društvo u kome se našao Cipras više poštuje argument sile: unosni bankarski poslovi, začarani krug pozajmica i reprogamiranja duga (kako bi zaduženje postalo još veće), ne smeju biti prekinuti ni po cenu opstanka jednog naroda. Gnevni evro-burgeri ne odustaju od profita. Političari su samo njihovi predstavnici, koji su u stvari, iako i sami tvore elitu, ovde u ulozi izvršitelja. Dakle, Cipras nije ni mogao da očekuje drugačiji ishod.

Razumljivo, sada se postavlja pitanje – da li je uošte imao izbora? Nije li ulog bio isuviše veliki? Sa druge strane, samo postojano suočavanje sa opasnošću može da obezbedi očuvanje političkog subjektiviteta. Monetarna sigurnost koju predstavnici «Trojke» sada garantuju Grčkoj podrazumeva da borba za političko samoodređenje (borbe za priznanje kako bi to rekao Hegel) mora makar privremeno ostati u drugom planu.

Suprotstavljanje je uvek opasno. Sloboda pretpostavlja stavljanje života na kocku. Nema slobode bez borbe. Odnosno, sloboda se ne dobija, nego se za-dobija.

Posle ubedljive referendumske podrške, jasnog i nedvosmislenog «ohi» i Cipras je možda morao de bude odlučniji. Doduše, možda bi se ova podrška istopila posle kraha banaka, kolapsa «državnih» plata i penzija; možda, kao 1905. u Rusiji, još «nije vreme». Imajući u vidu probuđenu političku (samo) svest Grka, ova priča još uvek nije završena. Gledaćemo i produžetke.

Primer kojim smo se poslužili dobro ilustruje da se postojeći sistem, kapitalističko neoliberalno ustrojstvo, ne može menjati unutar institucija sistema, stvorenog upravo radi osiguranja i održanja samog tog sistema, odnosno kapitalističkog pogona. Pristajanje na pravila igre koje određuju predstavnici moćnog kapitala (putem razgranate mreže zakonodavne, izvršne i sudske vlasti), pre ili kasnije – podrazumeva kapitulaciju. Makar privremenu. Sa druge strane, nijedna prinuda, ukoliko  je reflektovana kao primoravanje, nije poražavajuća, sve dok postoji svest o tome da se radi o prisili. To se ne odnosi samo Grčku (u kojoj narod još nije rekao svoje poslednje «ohi»), nego na svako povinovanje zakonitostima buržoaskog sveta. Na svaki vid eksploatacije, od bankarskih ucena do izrabljivanja radne snage koju sprovodi neki minorni vlasnik sredstava za proizvodnju, treba reći «ne». Ne treba se pomiriti sa zakonima tržišta, ekonomskim neminovnostima, svejedno da li ih brane slaboumni političari, ili veliki majstori igre, poput Danice Popović (uglednog profesora ekonomije). Naravno, kada nam banu sudski izvršitelji, ne možemo mnogo toga da učinimo, ali je sasvim dovoljno zadržati unutrašnju odbojnost. Za početak. Biti revolucionaran, znači upravo to: ne pristajati na siromaštvo, i kada ono ubedljivo vlada, ne povinovati se moćnicima, ni onda kada smo prisiljeni da sledimo logiku moći. Drugim rečima: borba za slobodu već je sloboda, odnosno neprihvatanje ideologije buržoaskog društva, čak i onda kada smo «objektivno» podređeni njegovim institucijama, već je značajan iskorak iz bezizlaznosti, kao ideološke koprene, apologije kapitalizma. To intimno, «neispoljeno», lično nepristajanje utemljuje spremnost na krv, suze i znoj, na svakovrsne opasnosti koje podrazumeva borba za slobodu. «Nova krv» koja «treba da se lije», o kojoj govori Pupuška (da sada razočarmo one koje su taman pomislili da mogu da nas optuže za pozivanje na «netoleranciju» ili govor mržnje) samo je jaka metafora koja oslikava tu spremnost na «zahteve» slobode. Revolucija ne mora biti doslovno «krvava», iako je uvek po sredi «krvavo težak posao». Svako «ohi» znači lišavanje komfora (ako se oskudica u kojoj živimo uopšte još može tako imenovati), stajanje na vetrometini, s one strane sitnih političkih privilegija, koje nisu ništa drugo do šarena laža. Imati posao sigurniji od drugih, platu za nekoliko hiljada veću od drugih, političke  veze koje ne poseduju drugi, samo je još jedna varka koja pruža nadu da je tržišno društvo humano. Ako neko društvo nije humano za sve njegove članove, ako nije «principijelno čovečno», onda uvek postoji opasnost da se barem najveći deo njegovih članova nađe u bezizlaznoj situaciji.

Ciprasovim trenutnim porazom obradovani su mnogi. Obradovali su se oni koji u njemu ne vide ništa više do u visoku politku zalutalog pripadnika plebsa. Oni koji ga poštuju, obradovali su se još više, jer veruju da snaga kapitala još uvek može da parira nezadovoljstvu naroda. Uprkos trenutnom porazu, Ciprasov nesupeh nas nije obeshrabrio. Jer, ovo iskustvo svedoči da treba obratiti pažnju na nauk Babija Pupuške.

 

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *