GOVOR MRŽNJE

bandera rosa novi znakU ovom tekstu nećemo o propagiranju političke korektnosti u izbornoj kampanji. Naša tema nisu javne uvrede i prepucavanja političkih partija, već nasilje i govor mržnje u znatno perfidnijoj varijanti, iza kulisa institucionalne tolerancije.

Pre nekoliko dana u novinama sam naišao na zanimljiv članak. Uvaženi ministar finansija, i sveprisutna Kori Udovički, predlažu da se, u javnom sektoru, zarade za vreme bolovanja obračunavaju na osnovu minimalanog ličnog dohotka. To znači da će zaposleni, nezavisno od visine plate, ukoliko je mesec dana na bolovanju, primiti oko 13 hiljada dinara! Ako se ne nalazi na bolničkom lečenju, a pod uslovom da nema porodicu koja zavisi od njegove plate, to i nije neizvodljivo. Kada ga otpuste, na računu će imati 13 hiljada, taman da plati bolničku participaciju, i učešće za lekove koji su „na negativnoj listi“. Hranu i česmušu ima u bolnici.

Isti ministar poručuje zdravstvenim radnicima: ako im se ne dopada ekonomska politika aktuelne vlade, neka potraže drugu državu, da slobodno parafraziramo sadržaj novinskog napisa o ovoj temi. Da se razumemo, ovde se radi o izjavama zvaničnih predstavnika vlasti. A kada tome dodamo moto ovogodišnjeg gospodina Polažajnika (koji nam je na najgledanijoj privatnoj televiziji ulepšao najradosniji hrišćanski praznik) – da „niko nije jači od države“, teško se možemo oteti utisku da je po sredi posebna vrsta nasilja: država će da radi onako kako je naumila, ne obazirući se na negodovanja i rogoborenje. Ako ste nezadovoljni, žalite se, a ako to ne urodi plodom, ili se pokorite, ili put pod noge!

Najavljivati bednu nadoknadu za vreme bolovanja, zbog koje oboleli može ostati bez struje, vode i grejanja (jer neće moći da plati račune), poručivati ljudima da kupe prnje, ako ne mogu da podnesu „neminovne mere“ koje „ceo svet podržava“, izraz je klasnog gnušanja prema lenjim i nepreduzimljivim gubitnicima tranzicije, koji nisu, kao Polažajnik, ozareni veberovskim veličanjem protestantizma, na kome počiva „duh kapitalizma“.

Nasilje i mržnja ne mogu da se univerzalizuju. Oni koji opravdavaju snagu institucija, kojoj se svi moraju povinovati, koji bahato poručuju da se nosimo ako nam se ne sviđa, uvereni su da se sami nikada neće naći u sličnoj situaciji. Zašto bismo mi otišli iz države, a ministar ostao tamo gde jeste? Odgovor glasi: zato što ministra štite institucije države, od koje niko nije jači. Tako se legalnost (zakonitost) izjednačava sa legitimnošću (opravdanošću). Ono što sprovode državni organi, po tome je automatski i opravdano. Taj legitimitet, smatra se, garantuje pobeda na izborima.

Nasuprot ovom, raširenom i popularnom objašnjenju, usudićemo se da stvari sagledamo iz nešto drugačijeg ugla. Politika koju je podržala većina birača ne mora da zbog toga bude i legitimna. Čak i ako zanemarimo činjenicu da je pomenuta „većina“ samo deo ukupnog biračkog tela, i u slučaju da se striktno sprovodi ono što je u kampanji obećano – to ne legitimizuje očigledne nasrtaje na život i dotojanstvo ljudi. Poslužimo se primerom: ako žrtva abolira nasilnika, to ne znači da nasilje nije počinjeno. Ukoliko radikalni, razobručeni liberalizam proizvede neizdržive životne prilike, ako unesrećuje one koji su ga svojim glasovima podržali – on ne može biti legitiman, iako je legalno zasnovan na „izbornoj volji naroda“.

Ili, da umesto Vebera parafraziramo Dostojevskog – nesreću drugih nemamo pravo da oprostimo, čak i ako je sami unesrećeni oproste.

Drugim rečima, u identifikovanju legalno izabrane vlasti sa legitimnošću njenih postupaka, krije se ona poznata sintagma: „Priznajem samo sud svoje partije“. Za razliku od čoveka koji je citiranu rečenicu izrekao, dovodeći u pitanje legitimitet suda jedne diktatorske države, pomenuta sentenca postaje dalekosežno opasna i dijabolična, kada je, između redova, pronađemo u izjavi nekog državnog zvaničnika.

Budući da „niko nije jači od države“, dovođenje u pitanje legitimiteta vlasti, opasno se izjednečava sa ugrožavanjem ustavnog poretka, a oni koji ne veruju u institucije „veberovskog“ društva tretiraju se kao necivilizovani ekstremisti, koji, kako to kaže moj profesor Mladen Kozomara – „izlažu ljudsku zajednicu pogibelji, kao neuračunljivi i nedogovorni“. Zato su „zviždači“ u Areni samo bedna manjina, novinari koji postavljaju nezgodna pitanja – puki plaćenici, a kritički nastrojeni intelektualci, ili ozlojeđeni poljoprivrednici ispred Skupštine – recidivi prevaziđenog političkog poretka.

Imajući u vidu da ova igra, u kojoj se legalitet i legitimitet izjednačavaju, lako može da dovede do zaplene računara, za koji je autor ovog teksta poslovno i emotivno vezan, ovom prilikom moraćemo da razočaramo sve one koji u ovom tekstu žele da za to pronađu zgodnu priliku. Ono za šta mi plediramo je – prosvećenje. Kada neku legitimnost dovedemo u pitanje, kada prokažemo stvarne posledice nečega što na prvi pogled zvuči naivno i opšte prihvatljivo, onda smo već na dobrom putu. I zato umesto „niko nije jači od države“ treba da kažemo – „niko nije jači od naroda“.

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *