MALOGRAĐANI ILI (U)TISAK U OGLEDALU

oglealo bIzjasnićemo se, odmah na početku: pridružujemo se protestima zbog gašenja emisije „Utisak nedelje“. Doduše, ne spadamo u one koji bezrezerno i nekritički glorifikuju lik i delo Olje Bećković. Isto tako, prema našem mišljenju, ne treba zabranu emisije, koja očigledno nije po ukusu vladajuće elite, napadati pozivanjem na demokratske tekovine: demokratske institucije u liberalnom društvu formirane su radi odbrane interesa krupnog kapitala. Dermokratska javnost, u tom smislu, nije tako „slobodna“ i „spontana“ kao što tvrde glasnogovornici građanskog društva. Drugim rečima, i najliberalnije socijalne zajednice kontrolišu javno mnenje, uspostavljanjem posebnog sistema vrednosti, koji mediji usvajaju kao gotovu matricu.

Kada je reč o „Utisku nedelje“, međutim, reč je o nečemu sasvim drugačijem. To što se događa u stvari je anahrono i regradirajuće. Ne radi se o samoj „zabrani“ popularne emisije, već o raznovrsnim stupidnim medijskim opravdavanjima ovog „događaja“, počev od jeftine i glupe apologije zadriglog poslanika vladajuće partije, do bočnih i podmuklih udaraca sa strane, sumnjivih, marginalnih tipova koji vole da dosole, čim se neko nađe u nevolji. Dakle, ako svaka vlast kontroliše medije, odnosno ukoliko su mediji i organi vlasti samo odrazi društvenog poretka,zbog čega je vlasti potrebno da se pravda? Vidimo, oni i dalje uživaju većinsku podršku biračkog tela. Ako gledamo ankete na televiziji, zapazićemo da „obični ljudi“ iskreno opravdavaju „socijalne rezove“. Dečko, kako je Njega imenovala sama Bećkovićeva, i dalje je najpopularniji političar, bez premca, i uvereni smo da mu halabuka u vezi sa „Utiskom“ neće pomutiti slavu. Čemu onda ovo grozničavo pravdanje? Čemu napadi (kao najbolja odbrana)? Oni koji podržavaju Olju, još ranije su pokazali da nisu spremni da odustanu od kritike, uprkos tome što vladajuća partija beleži rekordnu podršku birača. Sa druge strane, oni koji su se zakleli na vernost aktuelnoj vlasti – teško da će zbog Olje promeniti mišljenje. Jeste li gledali onu nepristojnu emisiju, na još nepristojnijoj televiziji? Trojica zrelih ljudi, ne računajući onu kreaturu od voditelja, više od šezdeset minuta, svaki iz svog zabrana, dokazivali su nam da vlast nema ništa sa Oljinom emisijom, da je reč o principima tržišne ekonomije, da je to normalno i očekivano u demokratskom društvu. Jeste, slažemo se – mi koji i inače ne verujemo u tu horsku pohvalu demokratije. Ali, zbog čega tome posvetiti emisiju, kada se već unapred, po imence, mogu nabrojati kako zakleti branitelji, tako i nepopravljivi kritičari – zeleni, plavi, žuti, ili, kao mi ovde – crveni? I upravo na ovom mestu pomalja se pomenuti atavizam. Napadi na one koji su očigledno u manjini, opoziciju u skupštini ili Bećkovićevu – odraz su malograđanskog duha, koji ni u čemu ne želi da vidi išta drugo osim sebe samog.

Malograđanski duh se, u stvari, ne reflektuje. U slici unutar ogledala on vidi samo vlastiti narcisoidni lik, nipošto odraz (koji nam uvek kaže nešto više od one slike koju imamo o sebi). Zbog toga je malograđanima izlišno govoriti „da se pogledaju u ogledalu“.

Dosledno „psihologiji konvertita“ malograđani ne trpe ništa što se ne uklapa u učmalu i memljivu svakodnevicu. Zbog toga će svaki, makar i sasvim slabašan glas biti smesta ućutkan, a čak i bezazleni nestašluci prokazani kao opasno ugrožavanje javnog reda i mira. Ništa ne sme da pomuti taj malograđanski mir, u kome je svaka stvar postavljena na svoje mestu, u kome se zna ko kosi a ko vodu nosi. Sve treba uniformisati, dok i poslednja kolumna ne bude skrojena po ugedu na pisanije Aleksandra Apostolovskog.

U ovom kontekstu, na udaru smo i mi, mali autori malih tekstova u malim novinama. Smemo se kladiti da ćemo, kad-tad, biti makar uzgredna tema u nekom od malograđanskih tabloida.

Za razliku od belosvetskih opsena demokratije, medijske slobode i, kako to Markuze jezgrovito kaže – „represivne tolerancije“, ovde je sve još uvek u predgrađanskom miljeu, i upravo je to ono što daje nadu. Zbog svoje rigidnosti, malograđanska sredina u jednom trenutku postaje balast za nesputani razvoj kapitala. Ovaj trenutak, kao i svaka društvena kriza, pogodan je i za drugu stranu, koja, ako se oslobodi malograđanskog miljea, stiče istorijsku šansu da uspostavi socijalno odgovorno društvo. Ne znamo da li će ova šansa biti bolje iskorišćena od one petooktobarske. Nismo sigurani ni da ćemo dočekati tu „godinu sunčevog smirenja“. Upkos tome, načisto smo sa tim da nećemo pristajati na to bezlično „se“, da mislimo kako „se“ misli, i radim kako „se“ radi, samo zbog toga što je neko ustanovio da „to tako treba“. Istinski bi nas obradovalo da nas u tom nastojanju, u sredini u kojoj delujemo, barem neko javno podrži.

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *