Novinarska neutralnost

bandera-rosa-novi-znakSvi to vide

Svima jasno,

Samo ja da kažem glasno! 

Paz da ne bi.

(Đorđe Balašević)

 

Posle ponižavajućeg čekanja pred vratima, iza kojih se odigravao sastanak na koji su pozvani, kao predstavnici medija – posle uzaludne nade da će dobiti izjavu od doskorašnjeg ministra odbrane, u televizijskom prilogu ni jedne reči: o bezobrazluku, tretiranju novinara kao jeftine radne snage, koja mora da zna gde joj je mesto. Sve je, inače, „objektivno“ prikazano. Rečeno je da je sastanak bio zatvoren za novinare – ali ni slova o tome da su predstavnici sredstava javnog informisanja bili pozvani da se akredituju, pa im je onda ta akreditacija uskraćena. Dobili smo informaciju da eks ministar nije dao izjavu, ali ne i da se na tu izjavu čekalo, napolju, van sale. Rečju, gledaoci su saznali samo „činjenice“. Vrednosni sudovi se, prema ovom shvatanju, iskoračuju iz novinarske objektivnosti. Novinar ne treba da se svrstava, da pokaže šta misli ili oseća.

Misle tako i mnogi čitaoci. Jedna gospođa, uredno, posle svakog objavljivanja moje kolumne na internetu, prebacuje da „nisam objektivan“ i da iznosim vlastite političke stavove.

Ko je tu u pravu? Da li žurnalisti treba da budu idioti (u onom antičkom smislu reči), pa da samo konstatuju da ima „nesrećnih i bolesnih“, a da se ne obaziru na uzroke? Treba li da papagajski ponavljaju zvanične verzije, svejedno da li dolaze iz tabora naprednjaka, demokrata, iz nacionalnog bloka ili od radikala, bez sumnje i kritičkog sagledavanja?

Novinar, smatra se, ne treba da krivotvori činjenice. To, uostalom, i zakon sankcioniše. Činjenice je, međutim, teško odvojiti od interpretacije, od tačke gledišta onoga koji posmatra. Zato prenošenje „događaja“ zahteva rakurs percepcije. Ono što se dešava izgleda unekoliko drugačije kada se gleda iz donjeg, ili gornjeg ugla, sa leve ili sa desne strane. Golo, neisposredovano medijsko prenošenje neke „situacije“ zato je toliko plitkoumno, da se na njega i ne treba osvrtati. Ne kažemo da treba reći da se dogodilo ono što se nije odigralo, ili obrnuto: naš je stav da „dogaćaj“ mora da bude razumevan u nekom kontekstu, a to zahteva ne samo gledanje, nego i sa-gledavanje.

Znaju to iskusni novinari. Uvereni smo, zna to i autor priloga o kome ovde govorimo, uzimajući ga kao podesan primer za našu današnju temu. Uzrok ovog „neutralnog“ izveštavanja, zato, možda treba tražiti u strahu. Šta će biti ako dođu „oni“? Nije to za osudu. Jedva opstajemo i ovako. Moramo da školujemo decu, da kupimo lekove za bolesne roditelje. Zašto da se zameramo? Neka to kaže neko drugi. „U ćutanju je sigurnost“. Teškoća je u tome što ovaj stav ne može da bude univerzalan. Jer, ako svi tako postupamo, svaki društveni otpor  je unapred anuliran. Čemu onda novinarstvo? Prepustimo se carstvu zvaničnih saopštenja.

Sećate li se one scene iz filma „Paksvalinovih sedam lepota“ Line Vertmiler? U nemačkom koncentracionom loguru, u kome se zatvorenici trude da ne privuku pažnju dželata, jedan Jevrejin namah postaje odvažan. „Dosta je već jednom tog straha“, kaže on, i zatim skoči u veliki bazen pun govana, na sredini logora, ispraćen rafalima nacista. Ovaj film postavlja pitanje: da li treba preživeti po svaku cenu? Treba li živeti ili preživeti?

Mi smo se, kao i mnogi novinari, javni radnici, pisci i žurnalisti, na koje se ugledamo, odvažili da pokušamo ono prvo. Da kao moj prijatelj, Ivan Milenković, urednik Trećeg programa Radio Beograda, u poslednjem Kulturnom dodatku Politike, kažemo da je car go, da obnažimo te zvanične verzije, zađemo iza kulisa Potemkinovih sela. Zaludan je to posao. Jer, i ako se nešto promeni, i ako dođu „oni drugi“, opet će biti novinara kojima su draže „zvanične verzije“. Svako vreme ima svog Krstu Bjelića, svoju Milu Štulu ili Spomenku Jović. I tada, kao i sada, mi ćemo ostati „ona strana“. Ali, to je cena izbora koji smo napravili. Niko nam nije kriv.

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *