POPODNE JEDNOG FAUNA

swamp„Svoga su se smeha, ljubavi libili,

bežeći od sunca, noći i sela.

i pred svakom senom u zemlju se krili

i imali mala i zgrčena tela

pa su svaku nadu tužno promašili,

i sve što su hteli voda je odnela“

/Oskar Davičo, „Hana“/

 

Posle poplave, oni koji su, na sreću, ostali na suvom, pokazali su za ova teška vremena neverovatnu solidarnost. Jedna mlada dama, sa kojom sam, službeno, kontaktirao samo telefonom, ponudila mi je na korišćenje svoj stan u Beogradu, spremna da se na nekoliko meseci iseli kod roditelja. Na konak su me primili ljudi koji to uopšte nisu morali da učine. Niko im ne bi zamerio. Moju kuću sređuje čovek koji i sam nema vlastiti krov nad glavom, doborovoljno i „bez dinara“. I pomoć pristiže sa svih strana: voda, hrana, odeća, sapuni i paste za zube, šamponi i deterdženti…

Ako izuzmemo tradicionlano bezdušnu elektrodistribuciju, koja je posle svega krenula u „seču“, niko od nas, koje očekuje mukotrpno sređivanje domova (do nekog budućeg ciklona i novih meteoroloških ekstrema), nema razloga da se žali: simpatija i saosećanje ubedljivo dominiraju u odnošenju prema nama. Rečju, kao da ne živimo u doba globalnog neoliberalnog bezdušja.

Sred ove podrške društva, dokazane i rečima i delom, ipak, kada posle prijateljskog tapšanja po ramenu krenemo u naše „vodene krajeve“, prožeće nas duboka, neprevladiva usamljenost. Močvarnim zadahom pokriveno poplavljeno područje je neki drugi svet, odvojen od svetlucavog dela grada, mirisa večernjih toaleta, dobre kafe – arome zrelog proleća koju upijaju ljudi iz tog, drugog područja. Postoji saosećanje, ali da li je moguće razumeti drugog? Da li neko sa petog sprata može da razume osećaj sizifovske uzaludnosti krpljenja i popravljanja nečega što već sutra može da odnese neka nova velika voda? Za mnoge od njih, poplava će ostati upamćena kao vreme bez vode iz slavina i tuševa, i nije im zameriti zbog toga. Onaj požar u centru grada, ukoliko nismo među oštećenima, pamtimo još samo kao egzotičan događaj.

Razume se, i mi, u ovom delu sveta u kome se češće i brižnije gleda u nebo, nismo u stanju da razumemo našeg komšiju. Znamo, njemu je verovatno teže. Voda se kod njih, u kući, uspela metar više nego kod nas, a oni imalu troje dece i nemaju kuda da odu; ljudi smo, i znamo da je njima potrebnija pomoć, učinićemo koliko možemo. Da  li to znači da razumemo kako je njima? Možemo li da odrazimo sebe u drugom, da sebe vidimo kao drugog? Ima li istinske i duboke ljubavi prema bližnjem, ako izostane ovo razumevanje?  Ili, kako to kaže Ivan Karamazov, možemo voleti samo apstraktne („daljnje“) ljude?

Ukoliko ovaj odnos prenesemo na ostale društvene okolnosti, pitanja postaju još zanimljivija: može li vlasnik sredstava za proizvodnju razumeti svoga radnika, ma koliko bio socijalno odgovoran? Može li vlast, pa ma kakva ona bila, razumeti običan svet? Na kraju krajeva, da li je moguće da onaj koji ima razume onoga koji nema: dara, novca, lepotu, kondiciju, sposbnost da „oplodi novac“. Znači li nešto sva saosećajnost i čovekoljublje, ako opstaje podela na dobrostojeće i nesituirane, gazde i rabadžije, vođe i podređene?

Ako razliku između poplavljenih, i onih koji su lišeni ovog užasa određuje za sada nesavladiva prirodna uzročnost, šta da kažemo za klasne strukture i druge oblike društvene nejednakosti, koji se prirodnom neminovnošću ne mogu opravdati? I šta da radimo, kada preduzetnik „ne razume“ da je u svetu tržišne nesigurnosti moguće da jednoga trenutka i sam ostane bez igde ičega?

Vreme je da se, kao Faun, vratim u svoj vodeni svet. Staze, betoni, trava, sve je ovde nijansirano suptilno toniranom smeđom gamom koja podseća na mutnu nabujalu vodu. Miris buđi i truljenja, kao Markesova „oharaska“, sve jasnije poprima aromu siromaštva. Pridnom katastrofom podeljeni svet dobija svoj klasni oblik. Lišen razumevanja. Možemo li sa tim da se pomirimo?

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *