REČNIK NOVOGOVORA

01afe8a283c9333b4611069b0e81695eTvorci boljeg života, očigledno, ne čitaju samo Vebera, nego i Orvela. Sećate li se romana „1984“? Veliki Brat, personifikacija totalitarnog režima, pomoću moćnog sistema propagande, uspeva da stanovnike Okeanije ubedi kako iz dana u dan „sve više napreduju“, iako se situacija u stvari neprestano pogoršava: recimo, objavi se da će sledovanje čokolade po stanovniku ubuduće biti 50 grama nedeljno, i da je to za 20 odsto više nego do sada, iako je u stvari ranije sledovanje bilo 55 grama (što znači da je sada smanjeno). Ipak, svi iskreno veruju da je ostvaren korak napred, pa kreću spontane demonstracije podrške Velikom Bratu.

Sasvim u duhu ove „orvelovske politike“ je izjava domaćeg PBP-a (PBP=premijer bez premca) da je rezultat smanjenja plata podstakao povećanje prosečne plate u Srbiji.

Takođe, verovatno ugledajući se na propagandu Okeanije, nadležno ministarstvo je pre izvesnog vremena objavilo da je ove godine obezbeđen rekordan broj učeničkih i studentskih kredita i stipendija. Pogađate? Bez novčane pomoći ostali su čak i primerni đaci. Nejasno je na osnovu kojih kriterijuma je odlučivano, i zašto studenti, koji su zadržali isti prosek, ove godine nisu u mogućnosti da koriste onih 7.000 dinara mesečne državne pomoći. Razume se, rogoborenje roditelja i đaka ostaje „u četiri zida“. O tome ne pišu velike novine, time se ne bavi nijedna nacionalna televizija. Oni koji nisu direktno pogođeni ovakvim ponašanjem Ministarstva prosvete zato nemaju razloga da ne veruju u zvanične podatke, koji pobedonosno najavljuju „rekordan broj“ kredita i stipendija.

Postoje i drastičniji primeri. Pojedini ministri, kao i njihovi epigioni u provincijama, grme o potrebi „štednje u zdravstvu“, sugerišući da će uštede biti na korist građana Srbije. Razume se, na delu je upravo suprotan proces: sve teže je ostvariti zdravstvene usluge, a problematična je i najava da je, od skora, više lekova na pozitivnoj listi. Baš pre nekoliko dana uverio sam se da je jedan medikament za lečenje krvnog pritiska, koji je mogao da se uzme na recept, u međuvremenu otišao na „negativnu listu“, pa sada mora da se kupuje. Uostalom, o kakvoj štednji može biti reči, ako se zna da je Srbija na poslednjem mestu u Evropi po izdvajanju za zdravstvo (po glavi stanovnika), sa iznosom od svega 200 i nešto evra (u Sloveniji je taj iznos oko 1.250 evra, u Nemačkoj –  3.500 evra). Uz to, promiče podatak da je 2011. godine po glavi stanovnika ulagano oko 500 evra, znači više nego duplo u odnosu na sadašnje stanje. Insistirati na uštedama u takvoj situaciji, deliti packe lekarima koji koriste savremena dijagnostička sredstva, i zahtevati dalju racionalizaciju, nije samo nepristojno i uvredljivo, već se time, doslovno, atakuje na život ljudi.

Orvelovska je i izjava jednog od Malih glasnogovornika uprave Beograda. Na komentar da će  poskupljenje karte za gradski prevoz najviše pogoditi penzionere, on izjavljuje da je dosta bilo te zamene teza, i da penzosi žive od onoga što radno sposobno stanovništvo zaradi. I još se bune! Iako su već ostareli, treba da znaju koliki im je guber. Ukoliko ne mogu da rade, neka ćute i ostave na miru gradske oce, koji pokušavaju da povećaju prihode u gradskoj kasi, razume se – na dobrobit žitelja Beograda. Oni koji ne mogu da rade, zato što im ne polazi za rukom da se zaposle, ili su umirovljeni, prema tome, nisu pravi žitelji glavnog grada, nego nepotrebni konzumenti društvenih resursa. Kao kod Orvela, rečnik novogovora polako potiskuje pozitivno značenje reči: penzije nisu zarađene, već „dobijene“ (milostinjom države), smanjenje broja stipendija, u stvari znači njihovo povećanje, manje lekova na recept je korisna ušteda u zdravstvu, plate su smanjene, a to znači da je  povećana prosečna plata u Srbiji – a onda dolaze na red i prave parole Orvelovog romana: sloboda je ropstvo, rat je mir, neznanje je moć. Tu se niz ne završava, već verovatno sledi – siromaštvo je blagostanje, u gladi je sitost, ili – čekanje na bolje sutra već je primetan i značajan boljitak. Demonstracije protiv politike štednje prerašće u sponano oduševljenje naroda, koji ne treba da veruje vlastitoj percepciji, već novogovorom iskovanim parolama dana.

Znači li ovo poređenje sa Okeanijom, da je, prema našem mišljenju, režim u Srbiji totalitaran? Naravno. I demokratija može biti totalitarna. To nije tajna za one koji osim Vebera čitaju još po nešto, recimo Alana Badjua. Pod plaštom demokratije (koja je, da podsetimo, predstavnička, a ne participativna) lako se „vlast u ime naroda“ premeće u „vlast nad narodom“. To je jedan stari, lenjinistički nauk, o kome je, pored ostalog pisao i pomenuti Badju.  Ipak, o tome šta je jedan od najznačajnijih živih filozofa govorio pre nekoliko dana na tribini u Studentskom gradu, nećete moći da pročitate ni u jednim novinama (izuzev kratkog izveštaja u „Blicu“), verovatno iz raloga što Badju veruje u komunizam, i nada se novoj revoluciji.

Naše primedbe ne odnose se samo na domaće prilike. Ko ne razume da je sve što se događa povezano sa svetskom logikom kapitala, ostaje u predvoju istinske kritike domaćih prilika. Bezdušne odnose, koje postojeći politički vrh u Srbiji proglašava putem spasenja, uz patetične kvazireligijske sentence, zato treba jasno denuncirati kao oblik kapitalističkog ataka na život i zdravlje nas, običnih ljudi. Nije to, doduše, počelo ovom Vladom (u tom pravcu je, stidljivo i neodlučno, krenuo još Milošević, a mnogo odlučnije oni posle njega), a neće se ni završiti ovim naivnim sricanjem Maksa Vebera.

Nepristajanje na novogovor, svejedno što je takav posao opasan, jer iz svakog ćoška vrebaju živi teleekrani, denuncijanti i sreski špijuni – zato je preduslov ozbiljne borbe protiv siromaštva i beznađa. Za početak, treba uraditi isto što i neki od ovdašnjih marioneta krupnog kapitala: čitajte Orvela!

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *