Sve to ide u rok službe

ravnodusnostNajopasnija stvar na svetu je rutina. U bračnom životu, roditeljskim odnosima, na poslu. Rutina otupljuje čula, odagnava brigu, maskira strahove, zatvara oči pred lepotama i opasnostima fenomena ljudskog postojanja. Životna rutina pučanstva zato je san svakog političkog moraliste. Kada se ljudi već jednom naviknu na ispraznost i bedu svog svagdašnjeg postojanja, tada postaju sredstvo za ostvarenje uskogrudih namera, topovsko meso, potrošna roba, bezdušno biračko telo. Neki tu rutinu zovu apatijom.

Posmatram, pre nekoliko dana, kao gost svoje kćerke u Studenjaku, kolone studenata u redu za obrok. Svi su bledi, neki  beli kao sir. Šta nam govori ovo zapažanje? Belina njihove puti je siguran znak da ovoga leta nisu bili na moru. Kao i prošlog. Većina mladih akademskih građana mora da radi, jer roditelji više ne mogu da plaćaju troškove njihovih studija, i zato ne stižu da odu na bazen, da se sunčaju na Adi, da promole glavu iz kaveza prerano dosuđene zrelosti. Sve to, više ne izaziva nikakvu osudu. Malo ko da uopšte primećuje boju kože mladića i devojaka sa Tošinog bunara, iz najvećeg akademskog naselja na Balkanu…

U ordinacijama i ambulantama, sve češće vas upućuju da se sami snađete, da nabavite neki neophodan lek, serum, vakcinu. Odete u apoteku, a tamo sležu ramenima, ili vas uz osmeh obaveste da već mesecima leka nema na tržištu. Zovete rođake iz inostranstva, pohodite apoteke u zabitima, i kada se dokopate leka, srećni što još nije kasno da se on primeni, zaboravljate da vaše patnje nisu opravdane, da se neko ogrešio o pravo na život…

Na Autobuskoj stanici u Beogradu, već peti put u poslednjih šest meseci, više od pola sata čeka se autobus koji treba da krene u šest popodne. Kažu, doći će, čim se vrati sa Zlatibora. I opet, niko se ne uzbuđuje. Ni zajapureni dispečer, ni umorne šalter službenice. Putnici prestaju da gunđaju čim se vozilo konačno pojavi na peronu, a iznureni vozač, koji neprestano vozi više od 12 sati, u pola glasa kaže da je to, na žalost, nova poslovna politika.

U doba Kneza Miloša, ćutanje je bilo siguran znak da treba popustiti. Smanjiti poreze, olabaviti pritisak, privremeno odustati od strogoće vlasti. Ćutanje naših dana nije preteće. Niko zbog njega nije zabrinut. Hronična besparica, nestašice lekova, neoverene zdravstvene knjižice, lažna obećanja glasnogovornika, uvredljive reči šefova i bosova, već rutinski podnosimo, u nadi da ćemo se, makar na trenutak, dokopati nekog ostrvca mira, okruženog bekrajnim prostranstvima svakodnevice, kojom treba plivati. Ćutimo i trpimo, jer sve to ide u rok službe. Pokorno gledamo bezbojni televizijski program, bez rogoborenja dajemo ličnu kartu kada nas uhvate bez bus plusa (suprotni slučajevi su antikvarna retkost, inače ne bi bili takav hit na internetu). Kada sutra dođu sudski izvršitelji, mirno ćemo posmatrati kako nam odnose uspomene na neke nadežnije dane. Dobro je da su nam ostavili krevet. I ćebe, progorelo cigaretom.

Moj profesor, Mladen Kozomara, pričao mi je o privremenom smeštaju u Beogradu, krajem pedesetih godina prošlog veka. Živeli su u nekadašnjim brigadirskim barakama, odlazili u zajedničke prostorije bez prozora po vodu za kuvanje, kupali se nagnuti nad lonce i korita. Ipak, niko nije bio apatičan. Dolazilo je novo vreme, i svi su znali da je sve ovo samo privremeno. Ubrzo, svi otišli u društvene stanove, a barake su potom srušene. Bilo je to samo petnaestak godina posle rata. Petnaest godina posle „demokratskih promena“, u dubini duše izgubili smo veru u to bolje sutra, obećani liberalni raj, carstvo slobode i demokratije. I zato, kao u onom filmu Vernera Hercoga, gde građani zaraženi kugom opijeni provode poslednje trenutke, uživamo u onome što je preostalo. Dok traje.

Ima li nade da se trgnemo? Hoće li se nas ikada plašiti uterivači naše bezvoljnosti, arhitekte rutine? Neizvesnost uliva nadu da je to moguće, opirući se ravnodušnoj tupavosti svakidašnjeg postojanja.

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *