Uže

sasaU maniru pravog horor majstora, ministar privrede, Saša Radulović, priredio nam je tokom prošle nedelje nekoliko maštovitih preokreta. Najpre je najavljen, a onda brže-bolje demantovan nacrt zakona o penzijskom osiguranju, promovisana je, takođe nezvanično, i skica novog zakona o zdravstvenom osiguranju, a potom je, neočekivano, nacrt zakona o radu, pre nego što se našao pred članovima Vlade, „vraćen“ na doradu.

Upućeni komentatori tvrde da se radi o probnim balonima, odnosno poznatoj taktici APP („ako prođe – prođe“), koja se pokazala delotovrnom i u Grčkoj i Španiji, uprkos znatno organizovanijem protivljenju javnog mnenja. U  ovim komentarima, međutim, ostaje u drugom planu jedan inetresantan detalj, koji zavređuje da se na njega obrati posebna pažnja. Pomenute nacrte zakone, koji zadiru u oblasti rada, ljudskih prava, zdravstvene zaštite, finansija, penzionog i invalidskog osiguranja, nisu predložili resorni ministri,  nego upravo Saša Radulović, čiji je delokrug prilikom rekonstrukcije Vlade, inače, izdvojen iz nekad zajedničkog Ministarstva finasija i privrede.

Ovaj neuobičajeni manir rečito govori o tome da Radulovićevi potezi počivaju na dobro promišljenoj doktrini: sa jedne strane, država se „povlači“ iz oblasti zdravstva i socijalne zaštite, na sličan način na koji je to učinjeno kada je reč o nauci i kulturi: u ovim područijima se, sa sjedne strane, sve naglašenije dopušta privatna inicijativa, a sa druge – građani upućuju na alternativne, nedržavne oblike zadovoljavanja potreba. Nije nikakva tajna da se u privatnom sektoru brže i komfornije zadovoljavaju zdravstvene potrebe, a sve učestalija je i svojevrsna promocija takozvanog dopunskog, privatnog penzionog osiguranja. Ovu deregulaciju, postupno oslobađanje obaveza, prati „čvrsta ruka“ (jasna i nepokolebljiva zakonska regulativa) kada je reč o olakšicama za investitore, vlasnike sredstava za proizvodnju, to jest – kapitaliste. Pogledajmo smisao svih Radulovićevih predloga: Zakon o radu treba da oslobodi preduzetnike obaveze socijalne brige o otpuštenim radnicima, a Zakon o penzionom i invalidskom osiguranju i Zakon o zdravstvu – kapitaliste oslobađaju plaćanja doprinosa za ove oblike društvene zaštite zaposlenih. Na taj način, radnici postaju dehumanizovani, puki izvršioci, koje poslodavci, mirne duše, mogu da posmatraju kao mašine, lišeni brige za ljudski aspekt njihove egzistencije.

Sinhronizovano, oseka socijalne bige za radnike i siromašne (deregulacija), i plima pomoći poslodavcima i buržujima (regulacija), pokazuju da je programski kurs pomenutih promena sasvim izvestan: stvaranje društva u kome se pod plaštom „jednakih šansi“ favorizuju kapitalisti. Da o jednakim šansama nema ni govora, jasno je ako se ima u vidu da konkurencija (ta sveta reč liberalizma) podrazumeva da oni koji ostvare bolje pozicije s pravom dolaze do većeg profita, a nije teško pogoditi da su u daleko boljoj poziciji oni koji već poseduju kapital. Ovaj argument lako zaboravlja svaki socijalni darvinizam: ljudi se u klasnom društvu, u kome već vlada socijalna nejednakost, nikada ne nalaze u stvarnim „jednakim uslovima“, pa, prema tome – uspeh na tržištu nije određen njihovom snalažljivošću.

Da ne bude zabune, ovaj programski kurs nije proizvod rada samo ove Vlade, nego davno usvojeni pravac „tranzicije“, koji vuče korene još iz Miloševićevog vremena.

Hičkokovski horor-majstor, Saša Radulović, samo je groteskna figura perverznog i prikrivenog poništavanja rezultata dva veka klasne borbe u Srbiji, odnosno verna slika i prilika libertarijanstva sa kojim se suočavamo. Njegova odbrana socijalno pogubnih nacrta zakona, utoliko podseća na rabotu glavnih aktere filma Uže (koji je režirao majstor Hič), čiju radnju ovde nećemo prepričavati, pozivajući čitaoce da, gledajući film, sami uoče paralelu.

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *