ZLI DUSI ILI RITAM ZLOČINA

24Put smo smeli. Šta sad valja?

Zalutasmo, šta ćeš sad?

Mami nas u polja dalja

I bespućem voda vrag…

Puškin

 

Nema dana a da nas mediji ne izveste da se dogodio nešto užasno. U belom svetu, Francuskoj, Nemačkoj, Japanu, ili ovde, kod nas. Na stranu što izveštaji o zločinima, insistirajući na krvavim ili prljavim detaljima, svedoče da živimo u vremenu koje prezire svaku svetost – njihova učestalost i raširenost, diljem sveta, zvuči u najmanju ruku opominjuće.

Užasnuti detaljima zločina, više ne primećujemo bezdušnost svakodnevnog života. Zaboravljamo kako smo juče za vreme ručka uvredili svoje dete, ili bili nepravedni prema supruzi,  potiskujemo poniženja koja doživljavamo, trpimo oskudicu kako znamo i umemo.

Razmišljajući o uzrocima ovih pojava, neminovno se zapplićemo u pitanja teodeiceje: kada je zapravo sve to počelo? Postoji li neka tačka od koje je krenulo kako ne treba? Da li su za ovu surovost naših dana zaslužne društvene okolnosti, ili je sve počelo mnogo ranije, još na onoj poljani na kojoj je Kajin ubio Avelja – kako nam to suptilno predočava Kšištov Kješlovski u čuvenom «Kratkom filmu o ubijanju»?

Nećemo ovde pretretsati ova ozbiljna filozofska pitanja. Dovoljno je da primetimo da, kao u filmu Zorana Tadića, postoji izvestan «ritam zločina».

58cf50cb5916b56313d1359f3e57751aNe tvrdimo, kao glavni lik ovog filma da iza naizgled nasumičnih zlodela prebiva nekakva matematička matrica – ali istorija nam svedoči o krvavim i surovim vremenima, koja su smenjivali periodi sunčevog smirenja, kada se budila nada da će, posle svega, konačno nastupiti onaj kantovski «večni mir». A to, ako ništa drugo, pokazuje da su uzroci kompleksiniji i složeniji od jeftinih «psiholoških» profila ili kriminoloških objašnjenja.

Poslužimo se jednostavnim primerom: krađu i prevaru, učili su nas tome još u školi, treba da osudimo bez priziva. Sred društvene bede, u teškoj nemaštini, međutim, posezanje za «tuđim» morano da razumemo – makar samo u onim slučajevima kada izostaju bratstvo i solidarnost. Da li je «moralno» ne posegnuti za onim što nije naše, da bismo kupili lek ostarelom roditelju, ili hleb izglednelom detetu – onda kada dežurni moralisti i dobrotvorne dame okrenu glavu od naših vapaja? Krađa je zlo. I prevara. Ali, zlo je i beznadno siromaštvo. Kada kriminološki uvezujemo krajeve, rasvetljujući detalje nekog nedozvoljenog dela – često upadamo u zamku da od drveća ne vidimo šumu, ne prepoznajući kontekst koji objašnjava neki sled događaja. A kada se oskudica ne posmatra kao zločin, prouzrokovan ekspoatacijom, pohlepom buržuja ili njima naklonjenim principima tržišta – onda se siromaštvo kriminalizuje, i prokazuje kao društveno nedozvoljena pojava. Lov na putnike bez karte u gradskom prevozu, samo je najočigledniji primer ove pojave – koja ljude bez posla i prihoda dehumanizuje, svrstavajući u kriminalni milje one koji se «nisu snašli», zato što, u stvari, u buržoaskom svetu – nisu ni imali pravu priliku da se snađu, iako im se stalno govori da «svi imaju šansu».

U romanu Zli dusi (Besovi) F. M. Dostojevskog,  zlo dolazi u jednu zabačenu rusku guberniju puzeći, tiho i diskretno. Najpre je neko prodavačici biblija podmetnuo slike nedoličnog sadržaja. Zatim je oskrnavljen hram – a onda je pokrenut lanac zločina, koji kulminira ubistvom Šatova, i besom Kirilova, koga fantom slobode nagoni na samoubiustvo. Slikajući ove događaje, u svom najmračnijem romanu, Dostojevski pokazuje pošast nihilizma, urušavanje moralnih temelja, nadolazak «modernih vremena», koja rasčarujući svet, zaboravljaju na ono što je iniciralo taj pobedonosni marš razuma: ljudsko blagostanje.

Ne pravdajući ni jedno zlodelo, ni u metropolama, ni u zabačenim srpskim selima – ne možemo a da se ne setimo ove slike. Posmatrati bilo koji zločin, nezavisno od vremena i društvenih okolnosti, znači izdvojiti «ljudsku prirodu» iz mreže odnosa koje inicira vladajući poredak proizvodnje života – kapitalizam.  Siroimašni studenti koji ubijaju babe, ili ozlojeđeni likovi koji, bez griže savesti, upucaju ili izbodu dvadesetak ljudi, iako «motivisani» ličnom dramom, ludilom ili psihopatskom konstitucijoim, zato su, takođe, glasnici epohe (bez milosti i empatije), pešadija ritma zločina.

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *