Beležimo: STVARNOSTI  I VIZIJE SVETLANE PAVLOVIĆ  DžINDO

Scan-150112-0002– Očito, autorka i kad, na jednoj strani, daje izobilno, na drugoj strani, hoće aluzijom da iznenadi, i sve to, oduševljena za tradiciju i za nove pristupe slikarstvu čini sa puno ljubavi

 

 

Godina, koja je ostala iza nas, protekla je u znaku izložbi i studioznih priprema za naredne nastupe akademskih slikara: Zorana Todora, Biljane Miljković, Svetlane Pavlović Džindo i Dragana Tomića.

Svi su oni, generacijski, i sa nevelikom razlikom u godinama, tako reći, istovremeno, iz rodne Smederevske Palanke zakoračili u tešku i neizvesnu slikarsku avanturu, koja ih je srećno dovela pod zajednički krov ULUS-a. Iako, kako bi Sent – Bev rekao, sačinjavaju jednu istu duhovnu i umetničku porodicu, po svom slikarskom izrazu, erudiciji, žanru i tehnici, oni su u mnogo čemu različiti. Ali, sve je to sekundarno i u drugom planu u odnosu na istosti: pojedinačno ili skupno, odreda su posednici snažnog i neobičnog talenta i retko modernog senzibiliteta. Uz to, slikarstvo im je prepoznatljivo, prihvatljivo i razumljivo. I, ono što je najvažnije, omiljeni kod kritike i publike, već se sada njihovo stvaralaštvo, bez obzira na to što ni izbliza nije zaokrugljeno, visoko drži u savremenom srpskom slikarstvu.

Ovoga puta „PALANAČKE“ donose likovni osvrt na dva uljana platna Svetlane Pavlović Džindo, pod nazivom „Beba“ i „Hilandar“, prožeta izvanrednom snagom lepote i, skoro, nadzemaljskim značenjima.

***

„Beba“, slika impozantnih dimenzija, svojom hromatičkom smelošću, prosto, nadmaša izložena platna u galeriji, kao da nešto magijsko i organsko bije iz nje. Publika ubezeknuto zastaje pred njenom punom obojenošću, ili još bolje kazano: pred pravim vatrometom raspevanih boja. Sa slikarskog platna, iz dečjih kolica, više u protegnutom nego u sedećem položaju, posetioce posmatra nedetaljisano lice bebe. Jedino „rozikasto“ odelance sugeriše da je ono možda devojčica.

Uočava se odmah: pitoreskna lakoća kojom je slika izvedena, čini svoje, jer koloristično i poetično osećanje sveta, prosto-naprosto, mami likovnom i zanosnom lepotom.

Međutim, dužim zadržavanjem pred slikom, videće se da je tonska realizacija „Bebe“ samo puki  privid naivne radoznalosti. Naime, u njen dubinski a ne površinski sloj treba se dobro zagledati, naročito u pozadinu i rubove (crno sa primesama tamnosivog plavetnila) i videti da je Svetlana Pavlović Džindo, vođena nekim unutrašnjim glasom, umislila i u sliku uvela sasvim izraženu, sugestivnu dimenziju iz svemirskih dubina univerzuma, zapretenu negde u predelima naracije svoga stvaralaštva.

Odjednom, sve dobija nove vrednosti: dečja kolica uzmiču našem poimanju praktične upotrebljivosti i, naprosto, vrteći se kružno u mestu, pretvaraju u neku vrstu kosmičke letelice (spremne da se svakog trenutka vine van granice vremena i zemljine orbite), a figura deteta nije više prepoznatljiva osoba, već namera, koja nam, ustvari, daje „ideju materije u prostoru“, to jest relaciju čovekove ograničene večnosti u makro i mikro okruženju. Između nečeg i ničeg.

Tako se, po ko zna koji put, dogodilo da je slikarkina istina stvarnija od viđene, fokusirane, slike, ma koliko da energija njenog kolorističkog plasticiteta zrači na sve strane. Iako je publici progovorila jezikom radosti i optimizma, ona se, ipak, oglasila apokaliptičnom strepnjom i  strahom za neizvesnu budućnost čovečanstva. Očito, Svetlana Pavlović Džindo i kad, na jednoj strani daje izobilno, na drugoj strani hoće aluzijom da iznenadi, i sve to, oduševljena za tradiciju i za nove pristupe slikarstvu, čini sa puno ljubavi, divljenja i znanja, utoliko pre, što se u carstvu boja oseća kao i kod crteža (koji, uzgredno primećeno, i kod ovog ulja na platnu, mada dobrim delom prekrivenim bojenim nanosom, ima veoma zapaženu ulogu).

***

Scan-150112-0001Samo je u nekom dosluhu s nebom, mogla da nastane antologijska slika „Hilandar“, čiji autor, nema potrebe za bilo kakvom bojazni od neumoljivosti budućih arbitara likovne kritike. Zapravo, slika je više literatura nego slikarstvo: prvo je morala biti izmaštana pa tek onda preneta na platno. Njen nastanak mnogim svojim konotacijama poprimio je dosta od oporog ukusa svakodnevlja i ljudskog egzistencijalnog bitisanja.

Tu, skoro, u bliskoj prošlosti, kada su zemljinom kuglom poletele zloglasne vesti da na Atosu gori Hilandar, kolevka srpske duhovnosti i pismenosti, Svetlani Pavlović Džindo, danas jednoj od naših najboljih majstora kičice, zbog takozvanog praroditeljskog greha, nije bilo dano da se nađe na licu mesta, i, izbliza suoči sa razarajućom stihijom vatrenog zjapa, koji je proždirao sve odreda: freske, obredne sasude i utvari, drvo, čak i kamen, crep, olovo, pleh. Nije mogla da čuje ni vapijući bruj manastirskih zvona, pomešan sa zagrcnutim molitvama, lelekom i jojakanjem na smrt ustravljenih i rastrčanih monaha.

No, bez obzira na sve date okolnosti, iskreno uzbuđena i zabrinuta za sudbinu drevne srednjovekovne svetinje, umetnica je, po svaku cenu, iz dna svog bića, ushtela da o toj paklenoj drami na zemlji posvedoči i vokacijom profesije, u čvrstom ubeđenju kako se može naslikati i zaumna vizija, i domišljena stvarnost. Jer, u umetnosti, ponajčešće, svet nije ono što otkriva oku, nego ono što stvaralac oseća da jeste.

Srećom u nesreći, sudareni na život i smrt i zagriženi do bele kosti, umetnost se opet uzvisila nad pepelom ništavila. Taj se događaj, izgleda, zbio na onom delu svetizarnog horizonta, u samoj žiži svih suština, odakle na svet umetnika, pored mnogih darova, sleću i snoviđenja.

Između stvarnog i nestvarnog, razuma i osećanja, nadahnutim i smelim kompozicionim rešenjem, Svetlana Pavlović Džindo, iz ptičje perspektive, u grču i magnovenju, imaginarni doživljaj svog hilandarskog požara, ubedljivo i istinitije od svake istine, maestralno je prevele u konkretnu, materijalizovanu realnost: u uljano platno, čiji se islikani prizori ne mogu izraziti standardnim pisanim rečima. Slika se, jednostavno, otima prepričavanju; treba je videti i doživeti. Ako se još naglasi da „Hilandar“ celom površinom, zažareno sjakti, bukti i najravnodušnije gledaoce diže na noge, time je, valjda, rečeno sve!

Slikarka je, razaznatljivom i prepoznatljivom, opusu pridružila još jedno krupno i zamašno delo, retke upečatljivosti, urađeno na način svojstven samo izabranima. Dinamičnim crtežom  (ovog puta izvedenim četkom!), kao osnovom, i pastuoznim i valeriski kontrolisanim bojama, kao potkom.

 

Dragutin Paunić

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *