Бележимо: СТВАРНОСТИ  И ВИЗИЈЕ СВЕТЛАНЕ ПАВЛОВИЋ  ЏИНДО

Scan-150112-0002– Очито, ауторка и кад, на једној страни, даје изобилно, на другој страни, хоће алузијом да изненади, и све то, одушевљена за традицију и за нове приступе сликарству чини са пуно љубави

 

 

Година, која је остала иза нас, протекла је у знаку изложби и студиозних припрема за наредне наступе академских сликара: Зорана Тодора, Биљане Миљковић, Светлане Павловић Џиндо и Драгана Томића.

Сви су они, генерацијски, и са невеликом разликом у годинама, тако рећи, истовремено, из родне Смедеревске Паланке закорачили у тешку и неизвесну сликарску авантуру, која их је срећно довела под заједнички кров УЛУС-а. Иако, како би Сент – Бев рекао, сачињавају једну исту духовну и уметничку породицу, по свом сликарском изразу, ерудицији, жанру и техници, они су у много чему различити. Али, све је то секундарно и у другом плану у односу на истости: појединачно или скупно, одреда су поседници снажног и необичног талента и ретко модерног сензибилитета. Уз то, сликарство им је препознатљиво, прихватљиво и разумљиво. И, оно што је најважније, омиљени код критике и публике, већ се сада њихово стваралаштво, без обзира на то што ни изблиза није заокругљено, високо држи у савременом српском сликарству.

Овога пута „ПАЛАНАЧКЕ“ доносе ликовни осврт на два уљана платна Светлане Павловић Џиндо, под називом „Беба“ и „Хиландар“, прожета изванредном снагом лепоте и, скоро, надземаљским значењима.

***

„Беба“, слика импозантних димензија, својом хроматичком смелошћу, просто, надмаша изложена платна у галерији, као да нешто магијско и органско бије из ње. Публика убезекнуто застаје пред њеном пуном обојеношћу, или још боље казано: пред правим ватрометом распеваних боја. Са сликарског платна, из дечјих колица, више у протегнутом него у седећем положају, посетиоце посматра недетаљисано лице бебе. Једино „розикасто“ оделанце сугерише да је оно можда девојчица.

Уочава се одмах: питорескна лакоћа којом је слика изведена, чини своје, јер колористично и поетично осећање света, просто-напросто, мами ликовном и заносном лепотом.

Међутим, дужим задржавањем пред сликом, видеће се да је тонска реализација „Бебе“ само пуки  привид наивне радозналости. Наиме, у њен дубински а не површински слој треба се добро загледати, нарочито у позадину и рубове (црно са примесама тамносивог плаветнила) и видети да је Светлана Павловић Џиндо, вођена неким унутрашњим гласом, умислила и у слику увела сасвим изражену, сугестивну димензију из свемирских дубина универзума, запретену негде у пределима нарације свога стваралаштва.

Одједном, све добија нове вредности: дечја колица узмичу нашем поимању практичне употребљивости и, напросто, вртећи се кружно у месту, претварају у неку врсту космичке летелице (спремне да се сваког тренутка вине ван границе времена и земљине орбите), а фигура детета није више препознатљива особа, већ намера, која нам, уствари, даје „идеју материје у простору“, то јест релацију човекове ограничене вечности у макро и микро окружењу. Између нечег и ничег.

Тако се, по ко зна који пут, догодило да је сликаркина истина стварнија од виђене, фокусиране, слике, ма колико да енергија њеног колористичког пластицитета зрачи на све стране. Иако је публици проговорила језиком радости и оптимизма, она се, ипак, огласила апокалиптичном стрепњом и  страхом за неизвесну будућност човечанства. Очито, Светлана Павловић Џиндо и кад, на једној страни даје изобилно, на другој страни хоће алузијом да изненади, и све то, одушевљена за традицију и за нове приступе сликарству, чини са пуно љубави, дивљења и знања, утолико пре, што се у царству боја осећа као и код цртежа (који, узгредно примећено, и код овог уља на платну, мада добрим делом прекривеним бојеним наносом, има веома запажену улогу).

***

Scan-150112-0001Само је у неком дослуху с небом, могла да настане антологијска слика „Хиландар“, чији аутор, нема потребе за било каквом бојазни од неумољивости будућих арбитара ликовне критике. Заправо, слика је више литература него сликарство: прво је морала бити измаштана па тек онда пренета на платно. Њен настанак многим својим конотацијама попримио је доста од опорог укуса свакодневља и људског егзистенцијалног битисања.

Ту, скоро, у блиској прошлости, када су земљином куглом полетеле злогласне вести да на Атосу гори Хиландар, колевка српске духовности и писмености, Светлани Павловић Џиндо, данас једној од наших најбољих мајстора кичице, због такозваног прародитељског греха, није било дано да се нађе на лицу места, и, изблиза суочи са разарајућом стихијом ватреног зјапа, који је прождирао све одреда: фреске, обредне сасуде и утвари, дрво, чак и камен, цреп, олово, плех. Није могла да чује ни вапијући бруј манастирских звона, помешан са загрцнутим молитвама, лелеком и јојакањем на смрт устрављених и растрчаних монаха.

Но, без обзира на све дате околности, искрено узбуђена и забринута за судбину древне средњовековне светиње, уметница је, по сваку цену, из дна свог бића, усхтела да о тој пакленој драми на земљи посведочи и вокацијом професије, у чврстом убеђењу како се може насликати и заумна визија, и домишљена стварност. Јер, у уметности, понајчешће, свет није оно што открива оку, него оно што стваралац осећа да јесте.

Срећом у несрећи, сударени на живот и смрт и загрижени до беле кости, уметност се опет узвисила над пепелом ништавила. Тај се догађај, изгледа, збио на оном делу светизарног хоризонта, у самој жижи свих суштина, одакле на свет уметника, поред многих дарова, слећу и сновиђења.

Између стварног и нестварног, разума и осећања, надахнутим и смелим композиционим решењем, Светлана Павловић Џиндо, из птичје перспективе, у грчу и магновењу, имагинарни доживљај свог хиландарског пожара, убедљиво и истинитије од сваке истине, маестрално је превеле у конкретну, материјализовану реалност: у уљано платно, чији се исликани призори не могу изразити стандардним писаним речима. Слика се, једноставно, отима препричавању; треба је видети и доживети. Ако се још нагласи да „Хиландар“ целом површином, зажарено сјакти, букти и најравнодушније гледаоце диже на ноге, тиме је, ваљда, речено све!

Сликарка је, разазнатљивом и препознатљивом, опусу придружила још једно крупно и замашно дело, ретке упечатљивости, урађено на начин својствен само изабранима. Динамичним цртежом  (овог пута изведеним четком!), као основом, и пастуозним и валериски контролисаним бојама, као потком.

 

Драгутин Паунић

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *