Dvanaesti festival novih teatarskih formi (kratak prikaz): POZORIŠNA KATARZA  

10712897_384317595051494_4461109176578579501_n (1)Tiho, i bez glamura, reklo bi se sasvim primereno vremenu i prilikama,  u ponedeljak, 3. novembra otvoren je Festival novih teatarskih formi, pozorišna manifestacija republičkog ranga, koja se u našem gradu održava dvanaesti put. Festival je, prigodnim rečima, otvorio član Opštinskog veća, Nenad Ristić, a odmah potom odigrana je prva predstava, Duplo dno“, prema tekstu Gorana Stefanovskog, a u režiji Slobodana Ž. Jovanovića, profesionalnog pozorišnog reditelja iz Beograda.

 

Dramski esej Gorana Stefanovskog

 

Sama po sebi, drama Gorana Stefanovskog nije dreamaturški bogato delo. Radnja se odvija u atomskom skloništu, sedam godina posle izbijanja istrebljujućeg rata. U „ministarskom skloništu, u kome žive ministar kulture, njegova supruga i kćerka, kao i ministrov savetnik Nove, sistemom cevi za ventilaciju, dospeva Jakov, buntovnik koji želi da bude revolucionar. Radnja se odvija u nekoliko takozvanih elipsi, u kojima se iz primarnog realističnog sloja ide ka „teatru u teatru“, igri u kojoj učestvuju protagonisti na jednom od poslednjih ljudskih staništa. Sukob ministra, koji oličava bezlični birokratizovani sistem i mladog buntovnika u stvari je dijalog u kome Stefanovski preispituje pojmove kulture, kritike, revolucije – u klaustrofobičom prostoru podzemnog bunkera.

Reditelj Slobodan Ž. Jovanović je teskobu skučenog prostora predstavio kamernim okvirima scene. Na samom početku, jedan od protagonista kredom označava prostor igre, a publika je takođe smeštena na sceni, tik iza iscrtanih linija. Budući da ovaj tekst slavnog Gorana Stefanovskog predstavlja, u stvari, jedan dramski esej, čija se dinamika odigrava pre svega u dijaloškom sukobu, Jovanović je nastojao da radnju obogati naglašavajući kontrast između buntovnog, brzog i odlučnog Jakova, i hladnog, sporog i oveštalog ministra. Dinamici doprinosi i lepo građen lik ministrove supruge, Paraskeve, žene koja, kao i Nove, ministrov savetnik – pokazuje mirnoću „bezličnog se“ (raditi kako se radi u, misliti kako se misli…). Tu je i uverljivo građeni lik balerine Kristine, ministrove kćerke, čije buđenje iz depresije nagoveštava tračak nade u beznadežnim okvirima u koje je radnja smeštena. Izgradnji pomenute scenske atmosfere doprinose originalni songovi Bertolda Brehta, u muzičkom obličju Kurta Vajla, stihovi o nadi, o obećanoj zemlji, kao kontrast bunkeru u kome se radnja odvija.

Tekst Gorana Stefanovskog, u rediteljskom čitanju Slobodana Jovanovića – razume se, ne govori samo o izostanku horizonta u nekom skloništu, nego i o zadatim granicama savremnog sveta, sabijenog u nekakav „sajber-prostor“, u binarni sistem, gde se svaka stvar može odrediti kao jedinica ili kao nula – kao mrklo crnilo ili snežna belina. Imajući u vidu ovaj izostanak perspektive, u predstavi se suptilno postavlja pitanja o smislenosti otpora, pokušaja izgradnje nekog humanog sveta, u sudbonosno stešnjenoj sadašnjosti, čija tesnoća ne dopušta uspravan hod ili slobodan zamah ruku. Možemo li i smemo li da dignemo ruke od ovog sukoba sa usudom, sa zaboravom slobode?

 

Psihoanaliza i „Karamazovi“

 

Druge večeri Festivala novih teatarskih formi, odigrana je predstava Teatra levo, rađena po avangardnoj drami Andrije Nikoletića, i adaptaciji IX glave romana Braća Karamazovi, Fjodora Mihailovića Dostojevskog. Naslov „Iblis“ izveden je iz korena arapske reči „belese“ (onaj koji očajava, očajni), a mlada rediteljka, Anđela Kuzmanović, nastojala je da predstavi sukob ida, ega  i super ega, komponenti ličnosti prema psihoanalitičkoj teoriji Sigmunda Frojda. Glavna junakinja, Ekatarina, tokom nešto više od pola časa drame, pokušava da uspostavi meru između stvarnosti, moralnih principa i nagona, koji u idu dobijaju svoj duševni izraz – bezuspešno, budući da se predstava završava njenim samoubistvom.

Ostavićemo ovde po strani pomalo naivno posmatranje odnosa tri komponente ličnosti, u kome se, prema našem mišljenju, stvari posmatraju isuviše kontrasno; iako je drama veoma dinamična, a rasprave između ida, ega  i super ega slojevite, ovde je odnos troje protagonista uglavnom u dihotomiji crno-belo. Rediteljka predstave ima tek 18 godina, pa je za svaku pohvalu ne samo njeno nesumnjivo obrazovanje, nego i nastojanje da se ono reflektuje, odnosno da se pročitano štivo ne primi zdravo za gotovo.

Ono što ovu predstavu čini alternativnom nije njen dvostruki početak (predstava počinje tako što publika sedi u sali i prati filmsku projekciju na zatvorenoj zavesi, a posle izvesnog vremena, dvoje protagonista prelazi na scenu, na kojoj su postavljene stolice, i uskoro na to pozivaju i publiku, koja, pošto poseda na pozornici, prati osnovnu radnju koja se odigrava tik ispred postavljenih sedišta); iskorak iz izražajnih sredstava takozvanog klasičnog teatra je u tome što ovde u prvom planu nije „fabula“, već prikazivanje emocija – patnji, strahova, pritajene radosti, strasti, besa, duboke rezignacije – bez „crvene niti vodilje“, slično scenosledu u filmu Andaluzijski pas Luisa Bunjuela i Salvadora Dalija.

 

Vostani Serbie

 

Vladimir Cvejić poznat je publici festivala kao autor zapaženih pozorišnih eksperimenata. Posebno će ostati upamćena njegova režija Stend ap Serbije prvonagradjena predstavaŠekspirovog „Hamleta“, izražajnim sredstvima kabuki-teatra. Ovoga puta, Cvejić je, sa ansamblom Studentskog kulturnog centra iz Niša, uradio predstavu prema stihovima Jovana Jovanovića Zmaja. Naslov „Stend ap Serbie“ ne upućuje na „stajaću“ komediju, već je to početak poznate pesme „Vostani Serbie“, kojom se, na specifičan način, pocrtava aktuelnost Zmajevih reči. Satirični ton i suptilne političke „pecke“, i dalje su sveži, kao da su danas napisani. Ovu predstavu krasi izuzetna razigranost, bogat mizanscen, lepo otpevani songovi – pa ona već na prvi pogled podseća na bogatu televizijsku ekranizaciju Zmajeve poezije u režiji Timoti Džona Bajforda. Cvejićeva režija je precizna, a scenski govor članova ansmbla gotovo besprekoran. Rečju, kompletna predstava, koja uz to i poptuno zadovoljava kriterijum festivala – kao nova teatarska forma.

 

Marčelo

 

Tekstovi iz zbirke priča Marka Šelića Marčela, ali i stihovi njegovih pesama, udelovljeni su u tekst monodrame „Bekstvo“ u režiji i izvođenju Uroša Mladenovića. Mladenović je profesionalni glumac, pa ovu predstavu odlikuje pre svega odlična igra. Ova monodrama, koju vizuleno obogaćuje prisustvo muzičara-gitariste na sceni, ni jednog trenutka nije monotona. Mizanscenski razvijena, sa brojnim amplitudama, ubrzavanjem i usporavanjem, monodrama „Bekstvo“, bez dlaka na jeziku, potencira političku angažovanost Marčelovih tekstova, u kojima nema ni tračka apologije bilo koje partijske doktrine u današnjoj Srbiji.

Uprkos ubedljivom izvođenju, dobroj adaptaciji i nesumnjivo odličnoj komunikaciji sa publikom, postavlja se pitanje – šta je to u ovoj monodrami „novo“? Zbog čega se ova predstava našla na festivalu, posvećenom „novim teatarskim formama“? To, međutim, nije pitanje za autora pomenutog ostvarenja, nego za selektore festivala. Ovakva selekcija, a to se događalo i ranijih godina, žiri stavlja u veoma neprijatan položaj, jer treba da odluči da li će vrednovati predstavu kao predstavu, ili doprinos alternativnom scenskom izrazu.

 

Džeri

 

Zoran Savković Džeri je najpostojaniji učesnik Festivala. Od 2002. godine do danas, on je na sceni Gradskog pozorišta gostovao 11 puta, i svake godine je bio nagrađivan, za režiju ili glumu, predstavu u celini. Od Džerija publika Festivala uvek očekuje nove smele scenske iskorake. Za razliku od prethodnih 10 predstava, izuzev, „Ne-čiste krvi“, (izvedene 2004.) u kojima je pozorišni izraz sveden uglavnom na pokret, zvuke, ili mizanscenski razvijene songove, uz tek poneki dijalog, „Paradoks“, predstava odigrana pete festivalske večeri – obilato koristi izražajnost „klasičnog teatra“. Prema sopstvenom tekstu, Džeri i Jovana Smiljanić u prvom delu predstave igraju, u stvari, dve odvojene mono-drame, intimne ispovesti o nasilju kome su izloženi još od detinjstva. U Inser iz predstave Paradoksklimaksu „Paradoksa“ dolazi do susreta Saše i Emilije, i tu počinje igra mačke i miša. Kao u knjigama Erika Berna, gde se socijalni kontakti prikazuju putem strukture igara – i ovde će svako od protagonista završiti u svojoj životnoj ulozi: Saša će ostati žrtva, a Emilija – zavodnica (iz nužde). Uprkos refleksijama i kajanju, izraženim u prvom delu drame, protagonisti na kraju ostaju zarobljeni nametnutim egzistencijalnim stilom – u duhu one Heraklitove sentence, ethe anthropo daimon – „karakter je čoveku sudbina“.

Ima u ovoj predstavi prepoznatljivog Džerijevog rukopisa, vizuelno bogatih scena na gotovo praznoj pozornici, ima dobro naglašene mimike i pantomimike, znalačkog korišćenja muzike. Pa ipak, uprkos uverljivoj glumi, „Paradoks“ sigurno ne spada u uspelija Džerijeva ostvarenja. Glavna mana ove predstave je nedovoljno razrađen tekst, koji sadrži izvesne dramske protivrečnosti, zbrkan i neuverljiv dijalog, uprkos odlično osmišljenoj sceni u kojoj Emilija nerazumljivo „brblja“, pred zaprepašćenim Sašom, koji jedva uspeva da obuzda ovu bujicu reči.

 

Petar Pan na stanici „ZOO“

 

Reditelj Zoltan Fridman, poznat po svojim dramskim radionicama, koristeći građu iz mjuzikla „Petar Pan“ Dubravke Knežević, i motive romana „Mi deca sa stanice ZOO“, udelovio je pravu pozorišnu masovku, u kojoj nastupa oko tridesetoro mladih glumaca, uzrasta od 7 do 19 godina. „Kad je Petar Pan sreo Kristijanu F“ je predstava u kojoj se susrećemo sa jednim dečakom koji ne želi da odraste, i jednom devojkom koja je prerano odrasla. Ukazujući, sasvim direktno, ne samo na probleme narkomanije, „dečije prostitucije“, raspada porodice – Fridman je, ostavljajući ovu predstavu bez tračka svetlosti (ljubav i razumevanje mogući su samo u nekoj naivnoj Nedođiji), u stvari išao putem koji je još Aristotel u svojoj „Poetici“ imenovao – katarzom. I publika i protagonisti predstave suočavaju se za beznađem i sivilom savremenog sveta, a to suočavanje, već samo po sebi, predstavlja nepristajanje, pa utoliko nije samo konstataicja, već istovremeno i kritika.

Sve predstave ovogodišnjeg festivala reflektuju društvene odnose, jasno detektujući ne samo golim okom vidljive probleme, nego ukazujući i na neke njihove uzroke, mehanizme prikrivanja i licemerstvo onih koji su, voljom naroda, izabrani da bi imali vodeću ulogu u njihovom rešavanju. U tom smislu, ovogodišnji festival protekao je u znaku angažovanog tetara. Svejedno što nisu naznačeni jasni putevi prevladavanja vladajućih prilika, što nisu uvek jasno artikulisani stvarni uzroci pojava o kojima se govori – sve predstave ovogodišnjeg festivala pokazale su da prestaje vreme strašljivosti i ćutanja, da se, polako ali sigurno, primičemo organizovanim vidovima društvenog otpora dehumanizujućim tendencija ove namrštene sadašnjosti.

 

                                                                                                                                                                  Vladimir Đurđević

 

 

ANTRFILE: Nagrade

 

Žiri, u sastavu Fuad Tabučić, glumac (predsednik), Tijana Jozić (diplomirani dramaturg), i Radica Mitrović (glumica Gradskog pozorišta), jednaglsno su doneli sledeće odluke:

Pet ravnopravnih glumačkih nagrada:

-Stefanu Jevđenijeviću, za uloge u predstavama „Iblis“ (Teatar levo, akud Ivo Lola Ribar) i „Duplo dno“ (KOT teatar Rakovica);

-Sofiji Sretenović, za ulogu u predstavi „Iblis“ (Teatar levo, akud Ivo Lola Ribar);

-Milošu Uniću, za ulogu u predstavi „Stend ap, Serbie“ (Studentski kulturni centar Niš);

-Urošu Mladenoviću, za ulogu u predstavi „Bekstvo“ (Kulturni centar Paraćin);

-Sari Segić, za ulogu u predstavi „Kad je Petar Pan sreo Kristijanu F.“ (Gradsko pozorište Ruma);

Nagrada za muziku:

-Predstavi „Stend ap, Serbie“ (Studentski kulturni centar Niš).

Nagrada za kostim:

-Predstavi „Stend ap, Serbie“ (Studentski kulturni centar Niš);

Nagrada za režiju:

-Anđeli Kuzmanović, za režiju predstave „Iblis“ (Teatar levo akud Ivo Lola Ribar);

Nagrade za predstave u celini:

  1. nagrada „Kad je Petar Pan sreo Kristijanu F.“ (Gradsko pozorište Ruma);

Zbog verodostojne obrade tema deformacije društva.

  1. nagrada „Iblis“ (Teatar levo akud Ivo Lola Ribar);

Zbog dubokog promišljanja o temi unutrašnjeg sukoba, i inventivnosti u kreaciji likova.

  1. nagrada „Stend ap, Serbie“ (Studentski kulturni centar Niš).

Zbog celovitosti predstave, glumačke igre, stilske ujednačenosti, doslednog sprovođenja rediteljskog postupka i originalnog korišćenja satirične Zmajeve poezije u formi kabarea.

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *