Две деценије од изласка из штампе књиге „Цоглава“ Драгутина Паунића: ЛЕГЕНДЕ САТКАНЕ ОД ЈЕЗИЧКИХ МЕЛОДИЈА

-Током рада на терену, Паунић је забележио многе старе речи, које су сишле са усана нашег једва писменог сељака

 

Навршило се две деценије од како је, у издању београдске „Просвете“, изашла из штампе књига „Цоглава“ у којој је Драгутин Паунић сабрао легенде из „Јасенице“. Штампана у 1.000 примерака наишла је на леп пријем код читалачке публике и књижевне критике. Препоручена је студентима Филолошког факултета у Београду, а тираж је распродат за само три месеца.

За разлику од других родова усмене књижевности, легенде су најмање прикупљане и записиване. Остајале су некако по страни, у запећку. Шта више и Вук Караџић није хтео да их уврсти у своје приповетке и приче, већ су се нашле у његовим сабраним делима у незавршеној књизи „Живот и обичаји народа српског.“

Српска усмена хроника почиње митским и легендарним временима; најако ће тек доћи песме које ће опевати наш средњи век, Косово, Карађорђев и Милошев устанак – све до тренутка када та народна епика почиње полако да се гаси. Легенда се, значи срећно пробила кроз све просторне и временске међе и изнела на светлост дана многе појединости из вековног српског робовања: расипања по збеговима и сеобама, затирања у бунама и ратовима. Упоредо са тим, испричале су и многа збитија са вилама и змајевима, алама и вампирима, приближиле нам једно време у коме су акрепи и авети били, готово, реална бића.

-На питање шта ме је у раду на „Цоглави“ узбудило, једноставно бих одговорио: ј е з и к – наглашава аутор ове вредне књиге књижевник Драгутин Паунић.-Желим да истакнем и подвучем како сам веома пријатно изненађен лепотом језика  којим су ми поједини казивачи, наравно, они најдаровитији, исприповедали своје приче. Без обзира што нам стиже из старих времена, тај језик звучи животношћу и свежином. Реченица му је често кратка – пријатна за слушање. Кад треба да саопшти, рецимо, бој између Срба и Турака, та је реченица брза, а кад за причу има неку општу тему – она тече мирно, са пуно звучних вокала. Ретко се, заиста, може наићи на такво осећање за језик, на такву стилску једноставност, на такво умеће приповедања.

Током рада на терену, Драгутин Паунић је забележио многе старе речи, којих више нема у употреби, а сишле су са усана једва писмених сељака. А речи, изгледа, умиру као и људи: једне одлазе у заборав, друге се склањају у лексиконе и речнике, треће, нигде не записане, потпуно се губе. Насупрот, има речи, које попут феникса,  поново оживе и уђу у свакодневни говор.

-Нова времена донела су свој  језик: умивен и пречишћен, са много новопристиглих речи – предочава Паунић.- Лексика и синтакса тога језика има своје законитости, прилагођене модерним облицима комуницирања, тако да је, судећи по многим знацима, усменој хроници, засвагда, одзвонило. Поред техничких и електронских новотарија, народни приповедачи и паметари постају  бледа сенка, потпуно непримећени, сем у неким тренуцима неочекиваног фолклорног заноса. На жалост, поред тог силног напретка савремене цивилизације, у наш језик дошло је много страног наноса. Туђица или страних речи, свеједно. Језик народне књижевности већ одавно није говорни српски језик. Све смо спорији, како на краћим, тако и на дужим стазама: некако слабије памтимо, то за нас, ваљда, треба да раде компјутери.

Зато смо постали муцави. Не знају се многе речи свога рођеног језика, које младе генерације немају прилике да упознају. О овоме надаље требало би више да брину и говоре лингвисти, психолози, социолози…

-Е, ако се залажем за језик, ја ту,најпре, имам у виду и многе наше писце чија су књижевна дела, по свом језичком ромору, прави бисери – наглашава Паунић.- Немам ништа против тога што се (с правом) одушевљамо јужноамеричким романом, пре свега, његовом мистиком. Зар те мистике и тог утварног света нема у нашим легендама, баснама, у делима српских симболиста. И док увелико преводимо туђе, ми још нисмо открили у правој боји наше нешто старије ауторе. Да ли смо до краја „дешифровали“ великог чаробњака речи Момчила Настасијевића.

Народна меморија памти многе умотворине. Има још увек тога што би вредело сакупити и сачувати. Само је инокосних сакупљача све мање, као што је све мање и добрих причаца. Усмени приповедач је већ увелико реткост. Легенде су у нас најмање записиване. Примера ради, са читаве територије Јасенице, са једног, у етнографском и географском појму, широког простора, до појаве Паунићеве „Цоглаве“, знало се само за неколико њих. До тога је дошло, између осталог, и зато што на поменутој територији није боравио Вук Стефановић Караџић. А тамо где он није бацио семе у бразду, растао је коров.

Драгољуб Јанојлић

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *