Из књиге „Драгољуб“ приређивача проф. Зорице Грујућ Милојевић: ЧИНИ ЧАСТ СРПСКОМ НОВИНАРСТВУ

-Недавно је из штампе изашла књига под називом „Драгољуб“, приређивача проф. Зорице Грујић Милојевић, која садржи текстове колега и пријатеља о новинару и публицисти Драгољубу Јанојлићу, актуелном члану редакције Независне варошке новине „Паланачке“. Поред текстова које су потписали Драгутин Паунић, Иван Миладиновић, Данило Вуковић, Малиша Станојевић, Оливера Рајић, Ненад Ј. Ристић, Драган Тодоровић, Славица Барбарић, Зорица Матић, Тихослав Тошић, Зорица Грујић Милојевић и Слободан Тодоровић Токи, у књизи се налазе фотографије, признања и поједини новински текстови овог аутора. Овом приликом преносимо текст књижевника Драгутина Паунића.

 

Одмах треба рећи: Драгољуб Јанојлић је необична и ретка новинарска и књижевничка појава. Ни више ни мање од тога. Упорно и истрајно, пуних четрдесет година у штампаним медијима изгара и тиражне бројке обара. Одговорно истичемо да у Смедеревској Паланци и ширем аералу, откако се за штампу зна, пре њега нико није написао толико новинских чланака, којих се стотинама и стотинама њих нашло на насловницама и дуплерицама: „Политике експрес”, франкфуртских „Вести”, „Дана”, „Наше комуне”, „Гоше”, „Базара” и још петнаестак других новина, часописа и ревија. Наравно, у овај невероватни салдо треба урачунати и прилоге емитоване преко Радио „Јасенице” и Радио Београда и екрана „Ју – инфо”. Податак да је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века „Политика експрес” (код које је 15 година био стално запослен) сваког јутра у граду на Јасеници продавана у три и по хиљаде примерака, је својеврстан рекорд и непоновљиво бестселерско чудо. Више од свих осталих озбиљних и забавних листова. Да би се тих, лепих дана, „Експрес” читао, морало се рано устати и пред киоск у ред стати.

Разумљиво, Јанојлић је за све то време с графитним или хемијским плајвазом у руци, на новинарском разбоју најако нитио и ткао и прстима преко дирки писаће машине прелетао. До дубоко у ноћ, у фото лабораторији дуго остајао наднет над развијене „Ефкине” и „Илфордове” целолуидне траке, бирајући и класирајући потребне слике. Тек, легендарни магнетофон „Награ”, као какав живи створ, поред њега стално је стајао. Јер, новинарство је по Маркесу, најлепша професија на свету. Плавокоси селевачки средњошколац, свакако, за њега није знао, али нешто раније пре него што је чуо за максиму овог јужно америчког књижевног барда, са прегрштом ефемерних, комуналних написа у ђачкој ташни, редовно, попут сенке, свраћао у редакцију паланачке „Наше комуне”. Препознат као вредан и надарен, коју годину касније у поменутој редакцијској кући званично ће засновати професионални радни однос. У почетку, од белешкара и новинарског потрчкала, уз свакодневно усавршавање, брзо ће се докопати озбиљних рубрика и за релативно кратко време, преласком у „Гошу”, постати главни и одговорни уредник гласила у тамошњем Центру за информације.

Са провинцијске позиције, далеко од сваке престоничке буке и халабуке, овај надобудни млади журналиста најразноврснијим шлајфнама и даље пуни најтиражније и најпродаваније новине. И то чини онда када се папирната штампа нашла пред злокобним зјапом маркетиншких, таблоидних и интернет арена.

Чиме за себе везује толики читалачки свет. Одговор је једноставан и прост: он је, неприметно, већ био стекао велики број читалаца, који се мери хиљадама. Не само у својој средини већ и у даљем окружењу, закључно са неким прекоокеанским земљама (Аустралија, Канада…). Толика његова популарност код шареноликог и непредвидивог читалачког аудиторијума првенствено је резултат вишедеценијског обостраног поштовања и поверења. Ако констатујемо да та и таква узајамна сарадња и надаље траје, онда се читава прича о њој пење до високог степена невероватности.

Драгољуб Јанојлић затекао се на новинарско – уредничком послу када је целокупно наше друштво пролазило кроз драматичне социјалне, економске, политичке и културне преображаје, који ће кулминирати хиперинфлацијом, корупцијом, падом животног стандарда, огромним спољним дугом, амеро-натовским бомбардовањем и незамисливим и непредвидивим унутрашњим превирањима. Наћи ће се сада у улози преопрезног сведока тзв. петооктобарских догађања – стварања партија и промене државног система. Отворених очију и напрегнутим слухом, гледаће и слушати бусања у груди разноразних џаболебића, мућкароша, каковетродувача и остале отпадије и олоша из политичког блата. Посматрао је прелетаче и веслаче из чопора усрећитеља бивше власти, кафанске мудраце, критичаре који су као дојучерашњи шефићи и пословођице, били тотално глуви и неми. Видеће и многе никоништиће када су, хотећи да се прекошкају у друге партијске кохорте, рођена презимена мењали и постајали Увлакићевићи. Гледао је у лице и оних који су до тада били неко, а онда постајали нико. Наслушаће се свега и свачега, испод сваког укуса и домаћег васпитања.

Изложен суду јавности, и у овим сложеним (не)приликама, новинар ће своје перо, ничим неукаљано, држати усправно и непристрасно: да се у извештавањима не претера ни тамо ни овамо, да се не каже крива реч. Кривина и правина имало је на сваком кораку, пазило се на прави правац, ситуација је била за прст на чело. С ума никад није губио народну пословицу: „Свачију слушај а своју сматрај” и њоме се бранио од насртљиве средине и јефтине радозналости.

Пишући о збитијима и догодовштинама најблискије прошлости, у стању повишене емоционалности и сетом у души, морао је у сећање да призове и нека друга, не тако давна, боља времена. Времена када је Холдинг „Гоша” имао 12 хиљада запослених радника и стручњака, када је своје производе извозио на све континенте земљиног шара. Када су земљорадничке задруге у Селевцу, Азањи и Голобоку проглашаване за најбоље у Србији. Када су… када…

С укусом и осећањем мере, писао је и још увек активно пише на различите теме, жанровски неодређене. Најчешће из привреде и друштва, мада највеће списатељске домете достиже бавећи се психолошком проницљивошћу и карактерисањем малих, обичних људи већих од живота. Створио је in ehtenso читаву галерију ликова и типова које је актуелна стварност у свој својој замршености, сврстала у огромну поворку, која, калеидоскопском брзином, промиче испред очију раздраганог читалачког публикума. На том огромном људском просценију виде се: монтери, алатничари, конструктори, пилоти, лекари, копачи, косачи, каменоресци, адвокати, попови, калуђери, сликари, глумци, просветари, ђаци, спортисти, свирачи, катранџије, рабаџије итд. Логично у тим судбинским одређеностима није прескакао ни појединце који би се нашли са супротне стране закона у виду превараната, крадљиваца, мајстора за укуцавање ексера у воду, шиљача овса, пљувача увис, пишоплотаца..

Опет, код свих тадашњих различитих сврставања, ма где и ма кад, сусретани, без икаквог естетског инцидента, са пуно срдачности и топлине, знао је да застане и поред оних који никоме нису потребни – божјацима, кљастим и богаљастим,  паћеницима, бесомучницима и осталим маргиналцима, животним аутсајдерима (Они припадају свугде и нигде, крећу на све стране а незнају где да оду. Ништа не очекују и ништа немају да изгубе). На овом месту помињемо и галамџијску гужву и вреву крстовданског вашара (рингишпили, циркуси, кловнови, гутачи ватре, ходачи по жици, бацачи карике код Марике („Ко набије, тај добије”), ваћароше, ваљаторе, цигански дерт и мерак.

Пред светињом званом: чист бели папир, новинар и писац о коме је овде реч, крајње озбиљно и савесно прилази свом послу. Свагда и свуда клони се празноречја, шокантности, инстант ефеката, пенегиричке пропаганде, замагљивања ствари, бласфемија, субкултурне и кичерске тривијалности, примитивизма и бројних других нонсенсних мудролија и којештарија. Развијајући се у смеру једне модерне и савремене журналистичке персоналности, младалачком ведрином и горљивошћу, што се подразумева под сталним присуством на терену, архивима, библиотекама. (О њему кружи анегдота да у време вишегодишњег уредниковања није знао ни где му се налази редакцијска соба.) Ипак, да би дошао до жељеног новинарског потока Златотока, највише се држао и држи живог живота, што, пре свега, значи сведочити о људима, о времену, о свом народу и правој стварности . Зато пише са израженом озбиљношћу и унуграшњом скромношћу, са осећањем одговорности пред читаоцима и собом. Биће да је зато, иако релативно млад, ушао у најновији Лексикон српског новинарства.

Писање Драгољуба Јанојлића одликује се стилском јасноћом, једноставношћу,  лепотом израза, памтљивим и инвентивним насловима. Труди се да реченица почне чисто, складно, тачно. Уводи нове речи и изразе и из старих, скрајнутих вокабулара вади нове, жаргоном прошивене. Чујмо нека од тих, костићевски речено, нађеница: клопоће воз, ракија батргача, кисела дуња прчи уста, пишти стабљика на ветру, цикућу ћемана, пчела зузука, грактање гачаца, фрктај коња, обзорје, чавка чакиће, шљива рањача, лампа гасњача и др. Разумљиво, као члан- кописац и за индустријску штампу, у раздобљу кибернетике и техничке виртуозности, инклинира и према страним речима, тј. туђицама, без којих се данас не може више ни говорити ни писати. То чини с пуно опрезности, увек у сагласности са однегованим књижевним језиком, којим се обилато служи.

С приповедачком стрпљивом опсервацијом створио је поетски документ о свом завичају и дао његове прецизне временске и просторне маркације. О људима који у њему живе и њиховим необичним судбинама, проговорио је с великом и брижном љубављу, која избија из сваког реда који је написао. Отуда нећемо претерати ако кажемо да је Драгољуб Јанојлић рођени новинар и свим што је до сада створио, чини част српском новинарству. Приљежношћу, педантношћу, потпуношћу и другим атрибуцијама које иду до перфекције, биће узор и млађим колегама из генерације веб-сајтова и мобилних телефона. Сталним ангажманом у „Политици експрес” и недавним пријемом у Удружење књижевника Србије, показао је и доказао да се људи правих вредности налазе не само у престоници. Има их у провинцијским забитима и заглушјима. Провинција је у људима а не у удаљености.

Као она птица са два гнезда Рабиндранта Тагоре, тако и овај вредни животописац често се може видети између два града – Смедеревске Паланке и Београда.

Нека су Драгољубу Јанојлићу срећни и плодоносни и одласци и повраци.

 

Драгутин Паунић

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *