Изашао из штампе нови „Џакалар“ Живорада Јелића: РИЗНИЦА НАРОДНОГ ДУХА

818GSbjkzEL._SL1500_Из штампе је, у издању Библиотеке „Милутин Срећковић“ у Смедеревској Паланци, изашао нови „Џакалар“ Живорада Јелића. Реч је о правој ризници народног духа у коју су први пут сабране и неке народне творевине каквих, рецимо, нема ни код Вука. Своју нову књигу, која носи број шест, Јелић је посветио успомени на своју изненада преминулу супругу Веру.

О његовој сакупљачкој истрајности и вредности објављених „Џакалара“ високе оцене дали су велики познаваоци народног стваралаштва попут Чедомира Мирковића, Милована Витезовића, Миодрага Матицког, Милета Недељковића и Драгутина Паунића.

-Назив „Џакалар“, који је сам створио врло је необичан, као и много што шта у Јелићевим књигама – записао је својевремено Чедомир Мирковић.-У њима су занимљиве, необичне, неухватљиве народне речи. За фолклористе је да одговоре на питање има ли смисла данас, два века после Вука, скупљати народне умотворине. Мени се чини из једног осећања народног карактера и естетског квалитета онога што у народу живи да има дубоког смисла.

Милован Витезовић подвлачи да од времена Вука Караџића до данас на цени је тежак рад скупљача народног говорног стваралаштва. Тежак двојако: на првом месту тражи да у сваком часу запишете то у најизворнијем, а не у запамћеном облику. На другом месту јесте сумња у стварну вредност записаног.

Та искушења су пратила и Живорада Јелића чији је сакупљачки рад већ импресивног облика. Њему стрпљивост и истрајност очито не мањкају. А што се сумње тиче, он је сам себе амнестирао тврдњом да није научник.

-Он  свој рад једноставно означава као сакупљачки труд, а поступак, приступ сакупљачкој грађи не сматра критичким, већ личним, и то је предност – закључује Миодраг Матицки. Управо чињеница да су изостале лажне научне претензије да се по сваку цену крајем 20. века иде Вуковим трагом, на Вуков начин, јесте и највећа вредност ове књиге народне. Отуда слободно можемо рећи да је „Џакалар“ живо  сведочанство о савременој комуникацији народа Доњојасеничког краја.

Слојевитост народног  памћења, које је подложно променама и контаминацији, огледа се у тзв. варијантности (замена личности, претапање времена и сл.), која, са друге стране, за научника  има значаја у истраживању  живота неке чињенице.

-Обиље вредне грађе коју је Јелић сакупио, као и приложена казивања која је он подстакао, чине овај  рукопис  мултидисциплинарно значајним –  оценио је својевремено Миле Недељковић.-У њему има важног и драгоценог штива за посленике у више области – историчаре, етнологе, социологе, културологе, фолклортисте. Самим тим, осим што је сачувано од заборава и пропадања, ово казивачко благо добија трајну вредност.

Драгутин Паунић предочава да  уз сијасет других особености и карактеристика, ову књигу запретених народних сећања, особито одликује лепота језика којим је написана. Отуда Јелићев „Џакалар“ долази као мелем на љуту рану, с обзиром да звучи сочним и жуборавим  језичким ромором.

Живорад Јелић узгредно, али упорно, мимо послова правника и вишегодишњег председника суда, из  љубави којом су га још у детињству зачарили отац ковач и мајка шнајдерка, сакупљањем народног  усменог стваралаштва бави се од 1969. године. До  ове књиге објаво је: „Џакалар 1“ (народна казивања),. „Џакалар 2 (живот и обичај народа у Доњој Јасеници), „Џакалар 3“ (Азања – приче и   документи) и „Џакалар 7“ (правда и кривда). На објављивање чекају ова његова дела: „Џакалар 4“ (речи дедова) „Џакалар 5“ ( ризница народних  творевина и „Џакалар 8“ (приче из суда).

Scan-140701-0003ПРЕДАЊЕ ЧУВА ЗАГОНЕТКЕ

 

Живорад Јелић истиче да он није научник већ само сакупљач расутог народног блага. Међу загонеткама које су увршћене у ову књигу налазе се и оне које Вук није записао, а које су се сачувале у народном предању.

-Сигуран сам да ћете се са некима од њих први пут срести – обаћа се Јелић читаоцима  „Џакалара 6“.-Нове загонетке, у класичном  облику, више не настају.Оне се у народу све ређе могу чути. Знају их старији људи, а неке и ђаци. У нашем народу загонетке представљају духовну забаву. Захвалан сам на сарадњи мојој супрузи Вери која, нажалост, није дочекала ову књигу,  затим  Раји Урошевићу и Томиславу Грујићу.

Ову књигу, поред народних мудрости, чини и 180 фотографија, међу којима су неке старе и пола века.

 

Д. Јанојлић

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *