Monografija o starim spomenicima „Međaši neba i zemlje” Dragutina Paunića

Epitaf uklesan na prednjoj strani spomenika u kusadačkom groblju kod manastira Pinosave – „Rodimo se da mremo, a mremo da večito živimo” – svojevrstan je lajtmotiv reprezentativne monografije „Međaši neba i zemlje” Dragutina Paunića, koja je upravo izašla iz izdavačke radionice Zavoda za kulturu Vojvodine.

Novinar, publicista, hroničar i književnik iz Smederevske Palanke prilježno je u ovom, za našu kulturu jedinstvenom štivu, obradio stare spomenike i nekropole rastresene po širem području Karađorđeve Jasenice, posmatrajući ih ne samo kao obeležja lokalnih sahranilišta, već kao autentičan vid seoskog stvaralaštva, svojevrsnu izložbu grobljanske plastike, ali i riznicu važnih podataka iz narodnog života.

„Dokumentarni značaj obaveštajnih grobljanskih štiva izuzetna je i dragocena karika u lancu povezivanja seoske prošlosti i sadašnjosti. Autentična je to hronika i svedočanstvo o prisustvu i porukama zauvek iščezlih generacija. Istovremeno, nacrtani, išarani i ipsisani nadgrobni belezi pojedincima će poslužiti i kao bukvar, za razgledanje prvih slika i sricanje prvih slova. Ponikli u izrazito patrijarhalnom selu i svetu, oslonjeni na lokalne prilike i tradiciju, kamenoresci su ispoljavali vanredno osećanje za istinu – uklesivalo se u kamen samo ono što se zbilo i dogodilo i bilo vredno pamćenja”, navodi Paunić.

Posebnu pažnju autor je posvetio epitafima gde su rađanje i umiranje, suprotni i isključivi, zapravo i te kako uslovljeni i poistovećeni. Jer, u narodnom verovanju, formiranom na temeljima u kojima se prožimaju hrišćanstvo i paganstvo, prevladavao je panteistički odnos između onostranog i ovostranog. Nadgrobne poruke, poput „Umreh da se rodim” i „Duša ne mre” svedočeo tome da se smrt ne prihvata kao konačan kraj, ona se obesnažuje i o njoj se više ne priča s mržnjom i odvratnošću već s ogoljenom izvesnošću. Takvom koja će biti uvedena u narodne običaje i biti preinačena u poslovice: „Što kolevka ne zaljulja, to motika ne zakopa”, „Um za morem, smrt za vratom”, „Od smrti i poreza se ne može uteći”…

(Foto: Youtube Printscreen)

A tamo gde je, ističe Paunić, ustrebala prava, valjana reč, a nije je bilo, kovana je nova ili tražena negdašnja među onim zaboravljenim ili izgubljenim. „Zaslugom polupismenih klesara tako je iz narodnog izražavanja i sporazumevanja spaseno u stranu odgurnuto jezičko blago: retko, pitko, slikovito, jasno, nadahnuto i, više od svega, poetski bogato i zvučno – pesnici i danas ’zajme’ sa tih nepresušnih izvora. Samim ti, udeo ovih naročitih seljačkih leksikografa u stvaranju, sakupljanju i čuvanju starinskih iskaza i izraza i njihova istrajnost i postojanost na tom strpljivom poslu od višestrukog su značaja i važnosti. Nažalost, još nije u dovoljnoj meri istražen i sagledan probirljiv i osetljiv sluh kamenorezaca u formiranju nacioalnog jezika”, ističe autor „Međaša neba i zemlje”.

Bogato ilustrovana i vrhunski opremljena monografija (fotografije, dizajn i grafičku opremu potpisuje Zvonimir Segi) upućuje i na razvoj likovnih osobina nadgrobnih obeležja od najstarijeg do današnjeg doba, pri tome otkrivajući da se ornamentika zapravo nikada ne ističe iznad osnovne ravni kamena. Drugim rečima, ako se izuzmu mramorni spomenici koji su u jasenički kraj doneti iz Studenice u 17. veku, originalni lokalni grobljaši odreda nemaju skulpturalne ukrase u punoj plastici. Istovremeno, ti su se ukrasi kretali u granicama ukusa onovremenog stanovništva, pa se, od relativno primitivne i siromašne plitkoreljefne ornamentike, tokom minulih stoleća likovni sadržaj na nadgrobnim belezima postepeno razvijao da bi se u drugoj polovini 19. veka došlo do najlepših primera kamenorezačke umetnosti uopšte.

Dragutin Paunić se u svom istraživanju starih spomenika i nekropola posvetio i majdanima, iz kojih se vadio kamen za grobljanska obeležja – od belog i žutog krečnjaka i peščara do finozrnastog mermera sa Venčaca. Važno poglavlje monografije je i priča o krstu, koji je u seoskoj grobljanskoj kulturi smatran osnovnim dekorativnim motivom („pod njim je u ilovači nalazio večni spokoj i mir”). Pri tome je autor akcenat stavio na istorijski likovni razvoj tog motiva od jednostrukih i jednolikih krstova do složenijih i razvijenijih kompozicija, poput onih sa predstavom Isusa Hrista i raspeća. Na kraju, važan aspekt proučavanja bila je i upotreba boje, s obzirom na to da razbijanje sivog tona majdanskog kamena počinje već u poznom srednjem veku: „Umetnost kasnog srednjeg veka sva plamti u neumerenostima kolorita. (…) grobovi su ličili na kamenje prekriveno šarenim tkaninama živih boja”, citira Paunić čuvenog istoričara umetnosti Svetozara Radojčića.

Finale „Međaša neba i zemlje” je, razumljivo, posvećeno njihovom propadanju – što zbog uticaja prirode, a još više zbog ljudskog nehata. „Ođednom su ovi spomenici postali smetnja i ljudi su ih nasilno iz ležišta čupali i bacali u vrzine, ili, pak, maljevima razbijali u krlomke. Gaženje, rušenje i pustošenje poslednjih ostataka zaboravljenih nekropola, pred zatvorenim očima sveta, traje neprestano i samo je pitanje trenutka kada će nestati i njihov poslednji trag. Jedni njihovim istrebljenjem obezbeđuju oranice; drugi dobijaju kamenu građu za izgradnju kuća, staja, binjektaša; treći od tvrdog grobljanskog kremenjaka prave žrvnjeve, tocila, bruseve koje prodaju po pijacama i vašarima. A mrtvi se nisu mogli suprotstaviti živima”, navodi Paunić, upozorivši da su mnogi smrtovni belezi zavazda nestali, nepovratno odnoseći i najlepše primere grobljanske ćirilice.

 

M. Stajić

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *