Nova zbirka pesama Miodraga Milunovića: ČEKAJUĆI DA SE ZLO UMORI

U ruke čitalaca stiže treća zbirka stihova Miodraga Milunovića. Nosi naslov „Prag kuće vetrova“, a štampana je u izdanju Književnog kluba „21“ u Smederevskoj Palanci. Njene stranice, pored ostalih, ispunjavaju i pesme posvete. Jedna od njih ( „Osmeh“) napisana je u spomen na Radovana (Zorana) Aleksića, koji je stradao  u praskozorje  8. aprila 1999. godine od NATO bombe na radnom mestu u Pošti u Prištini.

Autor ove pesničke knjige rođen je u glavnom  gradu  južne srpske pokrajine u kome je  sve do agresije moćnog vojnog saveza na SRJ živeo, radio i književno stvarao. Kao član Udruženja književnika Srbije i  Društva književnika Kosova i Metohije  nastanio se  u Smederevskoj Palanci i uključio u rad  Književnog kluba „21“. Zavičajno nebo trajno je poneo u srcu i već u uvodnoj pesmi svoje nove zbirke predočava kako je „Kamen/Za pod glavu/Ukopan u pragu/Kuće vetrova.“

Recenzent Milijan Despotović veli kako je taj „kamen za pod glavu“ Milunovićeva rodoslovna budnost, pa se pita: Može li opstati kuća iz čijeg se temelja izvlači ugaoni kamen-temeljac, a podmeće „opeka od slame“? Milunovićeve pesme, pune glasne i zavetne ljubavi prema rodnoj grudi,  izranjaju  iz nepresušnog  kosmetskog vrela, čineći ovu zbirku vrednom čitankom za svakoga kome je do srpske kolevke stalo.

Nije ni malo slučajno što je Milunović na samom početku svoje pesničke knjige dao misao nepoznatog autora, koja se može shvatiti i kao njen moto, a glasi: „Čovek je kao drvo. Gde nikne, tu je njegovo. I tu mu je sve.“ A njegovo „sve“ stalo je u pregršt pesama koje su,  prema oceni recenzenta, oslonjene na  njegove sentenciozne nizove.

-On „tajnu ključa“, kad se obraća rodnom gradu, sačuvao je za svoj rod čiji su temelji pravoverja neuništivi, uprkos skakavaca koji „zobaju narode“ – stoji u recenziji Milijana Despotovića. – To ne znaju oni koji čineći zlo sve vraćaju sebi i svojima… Iz Nerodimlja raspršena u klasje plodne zemlje kosovometohijske, rasuta srpska duša strpljivo čeka „da se zlo umori“.

Miodrag Milunović nosi jaku pesničku energiju koja ga sigurnim putem vodi u književnu budućnost. Onim što je do sada napisao, on je sasvim opravdao razloge zbog kojih je rođen. Jer, dovoljno se napojio sokova rodnih predela, koji su samo geografski daleko, ali zauvek zatočeni u njegovom pesničkom srcu. Recenzent njegove nove zbirke lepo uočava da je on neraskidivo stopljen sa kosovsko – metohijskim prostorom, da ga kao senka prati slika drugog njega, mada sada piše  u jednom drugom grudu, „na jednoj drugoj hartiji, jednim drugim divit perom.“

A ljudi koji tako lepo stihotvore, kao što to čini Miodrag Milunović,  oni to čine u dosluhu sa suncem zavičaja u očima i duši, zato njima i njemu, naravno, književno stvaranje postaje trajno, celoživotno zanimanje.

                                                                                                         Dragoljub Janojlić

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *