Објављено друго, допуњено издање књиге Драгутина Паунића „Кад су војске пролазиле“: ИНДИВИДУАЛНИ КОНТАКТ СА ИСТОРИЈОМ

draga-Приређивач је обавио свој део посла на начин који вишеструко задовољава резултатом

 

У руке читалаца и библиотечке витрине стиже друго, проширено издање књиге „Кад су војске пролазиле“. Ратне дневнике, који испуњавају њене странице, изабрао је и приредио Драгутин Паунић. Ову књигу, која је први пут штампана 1988. године, као уредници потписали су Славољуб Ђурић и Саша Паунић, а поводом  стогодишњице Првог светског рата, издала Библиотека „Милутин Срећковић“ у Смедеревској Паланци.

Стари ратници су сведочили да су током рата многи њихови другови, а неки од њих и сами, „писали“ своје доживљаје. Милутин Матејић из Јагњила причао је како је и сам видео неколико војника да описују своје доживљаје.

До приређивача ове књиге допро је мали број ратних дневника. Они су нестајали на непредвидљиве начине, односећи са собом, доживљајима, најбогатије године својих аутора. Некада су их уништавали њихови списатељи, већ ту, на фронту, гоњени празноверним страхом од смрти.  Чедомир Миладиновић из Мраморца казивао је да је свој дневник водио уредно, све док му неко од другова није рекао да ће „ко пише и записује да погине“, па га је одмах исцепао.

Неким дневницима пресуђено је по прадавном, још од паганизма познатом обреду. Драгутин Маторкић из Кусатка, редов коњаник, који је погинуо у 42. години живота, сахрањен је с дневником који је редовно водио. С дневником је сахрањен и бомбаш Драгомир Тодоровић из Старог Села, који је погинуо на Ветернику.

Највећи број дневника нестајао је услед незнања породице о њиховом значају, поготово ако би, као у случају Чедомира Маричића,  постао играчка у безазленим дечјим рукама. На готово истоветан начин пропао је и дневник Радојице  Петровића из Глибовца. У многим приликама се догађало да се дневник затури после безбројних прочитавања. Зна се, на пример, да је Стојадин Радивојевић из Голобока, коњаник у ратовима од 1912. до 1918., донео при повратку дневник на чијој корици је стајао наслов „Моја ратовања“. Дневник је водио и Милутин Дугић из Церовца и Данило Кузмић из Мраморца, али су изгубљени после повратка из рата. Ни Милутин Пантић из Рабровца није имао више среће са својим дневником. Од дневника  Велимира Тошића из Влашког Дола сачувано је само петнаестак страница.

Дневник Светозара Ивошевића, свештеника из Белосаваца, успео је да надживи опасност од уништења. Сачуван је у Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу, под ауторским  насловом: „Мој ратни дневник од септ. 1915. до фебруара 1919“.

У мемоарске белешке увршћени су они записи о рату који су настајали најчешће много година после њега. Та казивања немају аутентичну свежину првобитног доживљаја, али су и те како значајна за поимање тог времена и људи, њиховог начина мишљења и поступања.

Scan-140325-0001-Разлика између дневника и мемоарских бележака очигледна је – предочава Драгутин Паунић. –  Док се садржај дневника догодио само једном, у тренутку виђења и записивања, садржај мемоарских бележака препричаван је много пута, тако да се, у смислу стваралачких поступака, већ био оформио као приповедачка структура. Мемоарске белешке просејане су на многим  сатима причања, па су зато сачувале углавном зрна догађања, али су остале без живог ткива догађаја.

Ретке су белешке које су настале убрзо по повратку из рата. Такве белешке оставио је Божидар Перишић из Церовца. Белешке Милована Јевтића из Водица запремају 34 странице. Сећања Панте Пантића из Рабровца, обухватају 200 страница. Своје мемоарске белешке Младен Којадиновић из Церовца, писао је у осамдесет петој години живота. Живадин Чокић из Ковачевца у осамдесетој години живота забележио је своје памћење рата на 400 страница. Пред смрт је белешке писао и Владимир Цветковић из Башина. Догађаје из свог живота пред смрт је описао и Илија Дражић из Кусатка. Петар Радојевић из Баничине  о свом ратовању  и робовању оставио је веома кратку белешку. Мемоарске белешке Животе Ивановића из Голобока и његовог сина Боривоја заслужују пуна пажњу истраживача. У мемоарске белешке увршћено је и оно што је Јевросима Игњатовић, рођена Јакшић, сељанка из Селевца, казивала у перо свом рођаку Радисаву Јакшићу.

Тражећи ратне дневнике и мемоарске белешке које их допуњују, приређивач књиге „Кад су војске пролазиле“ није увек имао среће. У неколико случајева дознао је да дневници постоје, али породица није дозволила увид у њих. Реч је о готово десетак дневника. И још нешто треба напоменути. У породицама које  данас имају интелектуални статус, однос према рукописима оваквог порекла неупоредиво је бољи. Тамо се зна вредност дединог дневника или његових успомена, они се брижљиво чувају за разлику од (не)бриге за њих у сељачким домовима, у којима би дневник одавно постао дечја играчка, па тако и нестао.

Д. Јанојлић

 

Scan-141201-0001-300x257ПРИЛОГ ИСТОРИЈСКОЈ СВЕСТИ

Професор Милутин Срећковић, један  од рецензената Паунићеве књиге, написаће да она отвара неколико значајних хоризоната својих садржаја. Она је, пре свега, заснована на фактицитету субјективне импресије учесника у рату, на оном што је непоновљиво као човеков индивидуални контакт са историјом, па су тако њена антрополошка и психо-емоционална значења од посебног квалитета за разумевање ратом захваћеног и егзистенцијално пометеног човека који најчвршћи ослонац мора наћи у себи…

У веома исцрпном предговору Паунић је указао на постојање читаве једне ратне књижевности, која је немаром и нехатом, још чешће незнањем, изгубила многе драгоцене странице, многе своје књиге које би нам биле од незаобилазне користи.

 

РЕЧ ПРИЗНАЊА ПРИРЕЂИВАЧУ

-Прва реч у овој рецензији мора бити реч признања приређивачу, његовом исраживању и труду, истрајности и пожртвовању. Захваљујући таквим прегаоцима ми, ево, почињемо откривати и војничке дневнике из великих ратова и то тек у најновије време, с дугим и неопростивим закашњењем, кад је већина већ испропадала. Драгутин Паунић је у свом крају, у Смедеревској Паланци и околини, ушао у траг већем броју. Ови  значајни рукописи не само што су остаци од многих који су пропали, него су и сами најчешће остаци од већих рукописа: и оно што је сачувано, ретко је сачувано у целини и утолико је ово што се спасено (у дословном и дирљивом смислу те речи) – драгоценије.

 

ljuba_miljko1_150311_112626-290x300ЉУБИВОЈЕВ ЛИКОВНИ РУКОПИС

И ову књигу, као и много претходних, као ликовно-технички уредник потписао је рано преминули Љубивоје Миљковић, који је у себи носио више талената. Нажалост, није доживео да у рукама држи књигу на којој је савесно, зналачки и предано радио. Био је ђак Стеве Вујкова који је неговао елегантан прелом књига, а Миљковић га је за време свог кратког живота, често по добру помињао. Вујковић ће га, као стипендисту Центра за информације „Гоша“, увести у тајне прелома новина и књига, а колико је и шта од њега  научио, Љубивоје је показао и овом књигом.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *