Objavljeno drugo, dopunjeno izdanje knjige Dragutina Paunića „Kad su vojske prolazile“: INDIVIDUALNI KONTAKT SA ISTORIJOM

draga-Priređivač je obavio svoj deo posla na način koji višestruko zadovoljava rezultatom

 

U ruke čitalaca i bibliotečke vitrine stiže drugo, prošireno izdanje knjige „Kad su vojske prolazile“. Ratne dnevnike, koji ispunjavaju njene stranice, izabrao je i priredio Dragutin Paunić. Ovu knjigu, koja je prvi put štampana 1988. godine, kao urednici potpisali su Slavoljub Đurić i Saša Paunić, a povodom  stogodišnjice Prvog svetskog rata, izdala Biblioteka „Milutin Srećković“ u Smederevskoj Palanci.

Stari ratnici su svedočili da su tokom rata mnogi njihovi drugovi, a neki od njih i sami, „pisali“ svoje doživljaje. Milutin Matejić iz Jagnjila pričao je kako je i sam video nekoliko vojnika da opisuju svoje doživljaje.

Do priređivača ove knjige dopro je mali broj ratnih dnevnika. Oni su nestajali na nepredvidljive načine, odnoseći sa sobom, doživljajima, najbogatije godine svojih autora. Nekada su ih uništavali njihovi spisatelji, već tu, na frontu, gonjeni praznovernim strahom od smrti.  Čedomir Miladinović iz Mramorca kazivao je da je svoj dnevnik vodio uredno, sve dok mu neko od drugova nije rekao da će „ko piše i zapisuje da pogine“, pa ga je odmah iscepao.

Nekim dnevnicima presuđeno je po pradavnom, još od paganizma poznatom obredu. Dragutin Matorkić iz Kusatka, redov konjanik, koji je poginuo u 42. godini života, sahranjen je s dnevnikom koji je redovno vodio. S dnevnikom je sahranjen i bombaš Dragomir Todorović iz Starog Sela, koji je poginuo na Veterniku.

Najveći broj dnevnika nestajao je usled neznanja porodice o njihovom značaju, pogotovo ako bi, kao u slučaju Čedomira Maričića,  postao igračka u bezazlenim dečjim rukama. Na gotovo istovetan način propao je i dnevnik Radojice  Petrovića iz Glibovca. U mnogim prilikama se događalo da se dnevnik zaturi posle bezbrojnih pročitavanja. Zna se, na primer, da je Stojadin Radivojević iz Goloboka, konjanik u ratovima od 1912. do 1918., doneo pri povratku dnevnik na čijoj korici je stajao naslov „Moja ratovanja“. Dnevnik je vodio i Milutin Dugić iz Cerovca i Danilo Kuzmić iz Mramorca, ali su izgubljeni posle povratka iz rata. Ni Milutin Pantić iz Rabrovca nije imao više sreće sa svojim dnevnikom. Od dnevnika  Velimira Tošića iz Vlaškog Dola sačuvano je samo petnaestak stranica.

Dnevnik Svetozara Ivoševića, sveštenika iz Belosavaca, uspeo je da nadživi opasnost od uništenja. Sačuvan je u Istorijskom arhivu Šumadije u Kragujevcu, pod autorskim  naslovom: „Moj ratni dnevnik od sept. 1915. do februara 1919“.

U memoarske beleške uvršćeni su oni zapisi o ratu koji su nastajali najčešće mnogo godina posle njega. Ta kazivanja nemaju autentičnu svežinu prvobitnog doživljaja, ali su i te kako značajna za poimanje tog vremena i ljudi, njihovog načina mišljenja i postupanja.

Scan-140325-0001-Razlika između dnevnika i memoarskih beležaka očigledna je – predočava Dragutin Paunić. –  Dok se sadržaj dnevnika dogodio samo jednom, u trenutku viđenja i zapisivanja, sadržaj memoarskih beležaka prepričavan je mnogo puta, tako da se, u smislu stvaralačkih postupaka, već bio oformio kao pripovedačka struktura. Memoarske beleške prosejane su na mnogim  satima pričanja, pa su zato sačuvale uglavnom zrna događanja, ali su ostale bez živog tkiva događaja.

Retke su beleške koje su nastale ubrzo po povratku iz rata. Takve beleške ostavio je Božidar Perišić iz Cerovca. Beleške Milovana Jevtića iz Vodica zapremaju 34 stranice. Sećanja Pante Pantića iz Rabrovca, obuhvataju 200 stranica. Svoje memoarske beleške Mladen Kojadinović iz Cerovca, pisao je u osamdeset petoj godini života. Živadin Čokić iz Kovačevca u osamdesetoj godini života zabeležio je svoje pamćenje rata na 400 stranica. Pred smrt je beleške pisao i Vladimir Cvetković iz Bašina. Događaje iz svog života pred smrt je opisao i Ilija Dražić iz Kusatka. Petar Radojević iz Baničine  o svom ratovanju  i robovanju ostavio je veoma kratku belešku. Memoarske beleške Živote Ivanovića iz Goloboka i njegovog sina Borivoja zaslužuju puna pažnju istraživača. U memoarske beleške uvršćeno je i ono što je Jevrosima Ignjatović, rođena Jakšić, seljanka iz Selevca, kazivala u pero svom rođaku Radisavu Jakšiću.

Tražeći ratne dnevnike i memoarske beleške koje ih dopunjuju, priređivač knjige „Kad su vojske prolazile“ nije uvek imao sreće. U nekoliko slučajeva doznao je da dnevnici postoje, ali porodica nije dozvolila uvid u njih. Reč je o gotovo desetak dnevnika. I još nešto treba napomenuti. U porodicama koje  danas imaju intelektualni status, odnos prema rukopisima ovakvog porekla neuporedivo je bolji. Tamo se zna vrednost dedinog dnevnika ili njegovih uspomena, oni se brižljivo čuvaju za razliku od (ne)brige za njih u seljačkim domovima, u kojima bi dnevnik odavno postao dečja igračka, pa tako i nestao.

D. Janojlić

 

Scan-141201-0001-300x257PRILOG ISTORIJSKOJ SVESTI

Profesor Milutin Srećković, jedan  od recenzenata Paunićeve knjige, napisaće da ona otvara nekoliko značajnih horizonata svojih sadržaja. Ona je, pre svega, zasnovana na fakticitetu subjektivne impresije učesnika u ratu, na onom što je neponovljivo kao čovekov individualni kontakt sa istorijom, pa su tako njena antropološka i psiho-emocionalna značenja od posebnog kvaliteta za razumevanje ratom zahvaćenog i egzistencijalno pometenog čoveka koji najčvršći oslonac mora naći u sebi…

U veoma iscrpnom predgovoru Paunić je ukazao na postojanje čitave jedne ratne književnosti, koja je nemarom i nehatom, još češće neznanjem, izgubila mnoge dragocene stranice, mnoge svoje knjige koje bi nam bile od nezaobilazne koristi.

 

REČ PRIZNANjA PRIREĐIVAČU

-Prva reč u ovoj recenziji mora biti reč priznanja priređivaču, njegovom israživanju i trudu, istrajnosti i požrtvovanju. Zahvaljujući takvim pregaocima mi, evo, počinjemo otkrivati i vojničke dnevnike iz velikih ratova i to tek u najnovije vreme, s dugim i neoprostivim zakašnjenjem, kad je većina već ispropadala. Dragutin Paunić je u svom kraju, u Smederevskoj Palanci i okolini, ušao u trag većem broju. Ovi  značajni rukopisi ne samo što su ostaci od mnogih koji su propali, nego su i sami najčešće ostaci od većih rukopisa: i ono što je sačuvano, retko je sačuvano u celini i utoliko je ovo što se spaseno (u doslovnom i dirljivom smislu te reči) – dragocenije.

 

ljuba_miljko1_150311_112626-290x300LjUBIVOJEV LIKOVNI RUKOPIS

I ovu knjigu, kao i mnogo prethodnih, kao likovno-tehnički urednik potpisao je rano preminuli Ljubivoje Miljković, koji je u sebi nosio više talenata. Nažalost, nije doživeo da u rukama drži knjigu na kojoj je savesno, znalački i predano radio. Bio je đak Steve Vujkova koji je negovao elegantan prelom knjiga, a Miljković ga je za vreme svog kratkog života, često po dobru pominjao. Vujković će ga, kao stipendistu Centra za informacije „Goša“, uvesti u tajne preloma novina i knjiga, a koliko je i šta od njega  naučio, Ljubivoje je pokazao i ovom knjigom.

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *