Отворена јубиларна изложба Друштва „Вуксан“: 25 ГОДИНА УМЕТНИЧКОГ РАДА

Велика изложба, посвећена двадесетпетогодишњици рада Друштва ликовних стваралаштва „Вуксан“, отворена  у петак, 25. августа, квалитетом и разноликошћу изложених радова, показује виталност овог удружења сликара, које, не инсистирајући на уметничком правцу и стилској концепцији, окупља академске сликаре и вајаре, самоуке сликаре, иконописце и скулпторе.

После пригодних речи домаћина, историчара уметности, Славенке Чишић Урошевић која се присутнима обратила у име Народног музеја у Паланци, о Драгољубу Вуксановићу, по коме је Друштво добило име, и историји делковања овог удружења, говорио је актулени председник „Вуксановаца“, Бранислав Радовановић Раф. Изложбу је отворио Владимир Ђурђевић, који је између осталог рекао:

– Изложбе Друштва ликовних стваралаца „Вуксан“ увек су хетерогене – и када је реч о примењеним техникама, и када се ради о квалитету изложених дела. Из тог разлога, у овом уводном слову, нећемо ни покушати да говоримо о постављеним делима, јер се ове слике и скулптуре наглашено међусобно разликују, према структури, уметничким интенцијама, стиловима и значењима. У одсуство неког опредељујућег уметничког правца, чланови удружења су, током његовог двадесет петогодишњег постојања, напросто неговали властити уметнички израз. Из тог разлога на овим изложбама садејствују класични и постмодернистички приступи. Оно што овако конципираним изложбама, које презентују рад чланова Удружења, ипак пружа извесно јединство, управо је препуштање игри уметничке продукције (…)Посматрачи су такође увучени у игру, односно – ове хетерогене изложбе и саме представљају једно уметничко дело, у коме публика прихвата улогу са-стваралаца. Сам простор изложбе постаје место игре, медитернаски предео Зорана Тодоровића Тодора или место где се укрштају кругови Биљане Миљковић и испољава моћ светлости Бранислава Радовановића, у коме искрсавају основни феномени људског постојања, ерос призван на платнима Елеоноре Радивојевић, Светлане Павловић Џиндо и Павла Павловића, или суочавање са коначношћу људског постојања на скулптурама Небојше Јовановића.

Драгољуб Вуксановић, по коме је Друштво названо, један је од најзначајнијих уметника који су живели и радили у Смедеревској Паланци. О паланачким годинама овог уметника, књижевник Драгутин Паунић је, пред осталог, записао:

„Вокацијом изразити ликовни солиста, Вуксановић ће, прилично касно, своја најбоља стваралачка достигнућа остварити у Смедеревској Паланци, у којој ће, као гимназијски професор, 1954. године, у тадашњем студентском клубу, изложити своја најновија уља на платну, што ће, у ствари, бити прва изложба једног академског сликара у историји града и зачетак модерног сликарства у нас. На њој ће се видети: особени и бујни ауторски темперамент; несвакидашња палета живих и сочних боја; необичност у распореду и компоновању исликаних површина; страсна егзалтација стварања; снажно поентирани поједини делови слика, нарочито у жанру руралних, готово, рембрантовски наглашених пејзажа и портрета. Уз то, уочиће се и неуобичајено сигуран и прецизан цртеж, који ће сликара учинити посебно препознатљивим и особеним. Шта, опет, рећи за његову тадању и каснију експресионистичку палету, која се чврсто држи задатих линија и облика у врло сугестивном дочаравању колористичких расположења. Таква емотивна пастозност (каткад, можда, непотребно густа и дебелог слоја) само је крупан знак лично доживљеног, аутохтоног, смелог и хитрог потеза четкицом…»

Друштво ликовних стваралаца „Вуксан“ основано је 24. децембра 1991. године , мада се 26. април наредне, 1992. узима као дан када је ово удружење грађана почело са радом, јер је тада уписано у регистар. Од оснивања до данас, једном или више пута годишње, Друштво је презентовало рад својих чланова изложбама, које су углавном одржаване у Галерији модерне уметности паланачког Народног музеја. На јубиларној изложби посетиоци могу видети више од осамдесет радова, дела двадесет осморо чланова Друштва, међу којима слике Светлане Павловић Џиндо, Елеоноре Радивојевић, Зорана Тодоровића Тодора, Јоване Иљаших, Биљане Миљковић, Павла Павловића, Бранислава Радовановића, скулптуре  Небојше Јовановића и Радише Јанковића, и других.

 

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *