ПРАВДА ЗА МЕМОРАНДУМ

SAM_1130Књига др Александра Дикића, Настанак и нестанак једне државе – правда за Меморандум, представљена је паланачкој публици, у присуству аутора, у сали Народног музеја. Ова књига, чија је београдска промоција заказана за 29. новембар, истражује узроке распада Југославије, полазећи од анализе стања у тадашњем југословенском друштву, које је још 1986. године спровела Комисија Српске академије наука и уметности.

Уводничар, Владимир Ђурђевић, подсетио је присутне на околности у којима је припреман Меморандум САНУ о стању у југословeнском друштву. Наиме, на иницијативу Одељења друштвених наука, Академија је 13. јуна 1985. оформила Одбор за израду Меморандума, чији су чланови били познати акадeмици, између осталих – Михајло Марковић, филозоф, Коста Михајловић, економиста, историчари Радован Самарџић и Василије Крестић, као и двојица будућих председника САНУ, Душан Каназир и Дејан Медаковић. Меморандум је писан у време када се у такозваној Авнојевској Југославији осећа прва економска криза. То је време несташица енергената, одређених животних намирница, пада реалних зарада и осетног смањења стандарда. Криза политичког система огледала се у све приметнијем затварању републичких и покрајинских руководстава према институцијама савезне државе, уз истовремену девијацију идеје самоуправног социјализма, која се у пракси сводила на само декларативно право радних људи и грађана да одлучују о управљању производњом и дохотком, будући да је главну реч и даље водила партијска бирократија. Ђурђевић је подсетио да је 1986. део  још незавршеног Меморандума објављен у Вечерњим Новостима, уз осуду да се ради о националистичком памфлету, после чега долази до јавних напада, дисквалификација аутора и притисака на САНУ, нагласивши да Дикићева књига Меморандум посматра у ширем конктексту друштвених прилика, разматрајући историју Југославије, али и потоње прилике, уочи крвавог рата на подручју бивше СФРЈ.

Аутор, др Александар Дикић, говорио је о основним тезама своје књиге. Према Дикићу, већ током конституисања заједничке државе, после Првог светског рата – приметно је да Хрватска настоји да оствари извесну националну аутономију. Хрватска је у време Хабзбуршке монархије, наиме, у извесном смислу била аутономна, као део великог царства. Хрвати прихватају заједничкју државу са Србима, пре свега из разлога што у краљу Александру виде модерног владара, који прихвата европске вредности, за разлику од уређења Хрватске пре Првог светског рата, у којој још увек владају профеудални односи. Хрватска, према томе, у заједничку државу улази са јасним националним интересом, инсистиртајући на својим корица.j22границама, које нису доведене у питање, већ је формирањем Хрватске бановине у ствари признат суверенитет Хрватске на оним територијама на којима се и данас налази, укључујући и крајеве у којима су живели Срби. Оваква ситуација понавља се после Другог светског рата, упркос геноциду који је усташки режим спроводио у Босни и НДХ.

Дикић је указао и на грешке у односу према Косову. Због економске изолованости и сиромаштва, албанско становништво није интегрисано у јединствени културни и политички простор, а лоша уставна решења, и аутономија покрајина, допринели су  јачању сецесионистичких политичких покрета.

Сажето анализирајући економске тешкоће, напуштање идеје грађанске демократије у корист јачања  република као националних држава (после уклањања Александра Ранковића) – Дикић предочава да после Титове смрти и урушавања Савеза комуниста, једино ЈНА остаје интегративни фактор, као војска без државе, па је у зачетку рата у бившој СФРЈ управо борба Словенаца, Бошњака и Хрвата  против Армије, као последње преживеле савезне творевине.

Дикићево излагање, у коме је указано само на делић богатог садржаја његове књиге, изазвало је бројна питања и коментаре аудиторијума, па су после представљања вођене праве мале расправе. Имајући у виду да многи наши суграђани, које занима новија национална историја, нису присуствовали промoцији (из неког разлога, на представљање ове књиге дошао је само један радник Народног музеја), оправдано је размишљати о организовању предавања, на коме би Александар Дикић био у прилици да даље развије своје тезе.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *