Predstava „Tetovirane duše“ osvojila „Srebrnu plaketu“ u Kuli: SLEDI UČEŠĆE NA „FESTIVALU FESTIVALA“ U TREBINjU

10434380_478180275680575_9189763541086689226_n– Složen i slojevit tekst Gorana Stefanovskog, jednog od najpoznatijih dramskih pisaca iz ovog dela Evrope, na originalan način govori o „postvarenju“, odnosno „raskorenjivanju“ savremenog čoveka, koji u raljama kapitalističkog pogona biva obezličen i žigosan vrednostima ovog društvenog ustrojenja

 

 „Festival amaterskih pozorišta Srbije“ u Kuli najuglednija je takmičarska smotra neprofesionalnog teatra u našoj zemlji. Naći se među osam predstava u takmičarskom programu ovog festovala, svedočanstvo je viskih dometa neke pozorišne kreacije.

Gradsko pozorište Kulturnog centra iz Smederevske Palanke do sada se mnogo puta našlo u glavnom programu  festivala u Kuli. Više od Palančana, u Kuli u bili zastupljeni samo domaćini, što samo po sebi  govori o renomeu Gradskog pozorišta. Nezavisno od toga da li su bile nagrađivane, predstave palanačkog pozorišta u Kuli skoro uvek su bile povod za ozbiljne teatarske razgovore, koji su, u prisustvu eminentnog stručnog žirija, vođeni posle svakog odigranog ostvarenja.

„Tetovirane duše“, najnovija predstava Gradskog pozorišta palanačkog Kulturnog centra, posle skoro decenijske pauze, osvojila je jednu od glavnih kulskih nagrada, „Srebrnu plaketu“. Složen i slojevit tekst Gorana Stefanovskog, jednog od najpoznatijih dramskih pisaca iz ovog dela Evrope, na originalan način govori o „postvarenju“, odnosno „raskorenjivanju“ savremenog čoveka, koji u raljama kapitalističkog pogona biva obezličen i žigosan vrednostima ovog društvenog ustrojenja.

1511309_478180199013916_7571923574023620418_nGlavni akteri drame su savremeni „pečalbari“, ljudi koji su u daleki svet pohrlili kako bi se spasli materijalne bede koja vlada u njihovom zavičaju. San o ugodnostima potrošačkog društva, međutim, za svakoga od njih postaje košmar: u sredini bez milosti, njihove duše tetovirane su i označene kao svojina sveta koji priznaje samo tržišne odnose, koji ukida prošlost i zatamljuje budućnost, namećući horizont sadašnjosti, pukog preživljavanja, bezciljno egzistiranje od danas do sutra. Pečalbarski žal za zavičajem, jedina iskra autentičnog postojanja aktera ove drame, zato mora biti amputiran, a indivudualni snovi, želje i nadanja, kreirani prema šablonu nevidljivih majstora tetovaže.

Najzanimljiviji detalj Tabučićeve režije upravo je predstavljanje tih majstora tetoviranja, koji ostaju nevidljivi, a čije prisustvo reditelj dočarava putem glasova i zvukova. Zahvaljujući tome, oni asociraju na bića iz paklenih ponora, na utiskivače „žiga zveri“ iz Jovanovog Otkrivenja. Ovakva interpretacija Stefanovskog otvara tekst, napisan daleke 1985. godine, našem vremenu, u kome pomenuti likovi apokalipse tumaruju svetom, ponekad i u obličju humanista i dušebrižnika, iskajući prihvatanje žiga, kao uslov za pristupanje novom poretku sveta.

Tetovirane duše su drama koja sadrži mnoštvo slika, kratkih scena, koje se brzo smenjuju. Svaka od njih predstavlja svojevrsnu pozorišnu predstavu, zaokružen scenski igrokaz, koji je, osnovnom niti spojen u celinu. Glavni akter, koji u dalekom svetu traži  oca, tako postaje svedok egzistencijalne propasti ljudi iz svog kraja, koji su, voljno ili nevoljno, već žigosani. Finale, u kome pronađeni otac, umesto nekadašnjeg čoveka od integriteta biva otkriven kao još jedna kreatura (u čijem „ludilu“, doduše, prepoznajemo „sistem“) vodi nas u završnu sliku, koja ne ostavlja nijedan tračak svetlosti, nikakvu nadu da je moguće uzmaknuti pred tiranijom savremenih „usrećitelja“, stručnjaka za tetoviranje duše.

Tabučić je sasvim pedantno režirao svaku sliku, a u intervalu od premijere do odlaska u Kulu značajno je ubrzao tempo predstave, doprinoseći tako da  gledalac u pomenutim segmentima lakše uoči crvenu nit vodilju.

Treba pohvaliti i dobro osmišljene svetlosne štimunge, a posebno – veoma svedenu scenografiju, čija „praznina“ ukazuje na obezdušenje koje zahvata protagoniste drame.

11014886_478180285680574_1129835231127233626_nJedan od kvalitea ove predstave je i izuzetno ubedljiva igra ansambla. Pomenućemo najpre Radeta Mihajlovića, koji je ostvario, uvereni smo, najbolju ulogu u svojoj karijeri, pa je pravo čudo kako kvalitet njegove glume nije prepoznao i vrednovao žiri u Kuli. Tu je i sjajni Miloš Lukić, nagrađen na Festivalu za glumca večeri i pohvaljen od žirija, pa više nego dobri Radica Mitrović, Sanja Dojčinović, Miša Bajkić i Aleksandar Mišić.

„Tetovirane duše“ potvrdile su da Slađan Stanić može da bude ubedljiv i u dramskoj glavnoj ulozi, a neka nam bude dopušteno da i ovom prilikom posebno pohvalimo mladu Jelenu Stanimirović, koja je uspela da, igrajući svoju prvu „pravu“ ulogu na velikoj sceni, ni u čemu ne zaostane za svojim iskusnijim kolegama. Nećemo zaboraviti da navedemo ime najmlađeg člana ansambla, Teodore Tasić, pružajući tako podršku podmlađivanju ansambla Gradskog pozorišta, kome se poslednjih godina priključuju novi talentovani amateri.

Posle uspeha u Kuli, „Tetovirane duše“ treba da budu odigrane u Trebinju, na „Festivalu festivala“, koji počinje 25. jula. Na ovoj, takođe cenjenoj i tradicionalnoj smotri, biće izvedeno osam predstava, iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije i Hrvatske, a  „Tetovirane duše“ Gradskog pozorišta su jedno od dva teatarska ostvarenja koja će predstavljati Srbiju na ovom festivalu.

 

V. Đurđević

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *