Представљена књига „Споменици и личности завичајне историје“ : ВАНВРЕМЕНСКИ ЖИВИ СВЕДОЦИ  

Scan-141122-0001-Ова историјска књига мора бити подстицај и другим општинама како се брише заборав и истина враћа на пиједестал – истакла Зорица Грујић-Милојевић

 

 

 

СУБНОР, Општина и Установа Културни центар уприличили су промоцију књиге „Споменици и личности завичајне историје“ о којој су говорили  писац Слободан Тодоровић – Токи, књижевник Драгутин Паунић, професор Зорица Грујић – Милојевић и аутори Драгољуб Јанојлић и Миодраг Лазић. У представљању је, читајући исечке из овог историографског дела, учествовао и  глумац Градског позоришта Миша Бајкић.

Ова књига је, како је поздрављајући публику казао председник Општинског одбора СУБНОР-а и њен коаутор Миодраг Мода Лазић, написана и објављена поводом два јубилеја српске историје: стогодишњице од избијања Првог светског рата и 70 година од ослобођења у Другом светском рату.

-Суд смрти не прашта отварање камених душа које узимају ваздух гласовима што извиру из окамењеног сећа – казао је Слободан Тодоровић-Токи.- Зато су живи ту, да саучествују у одбрани споменика, како се прогоретине судбине не би откотрљале у заборавље. То је, дабоме, истргнута идеја водиља за настанак књиге Драгољуба  Јанојлића и Миодрага Лазића „Споменици и личности завичајне историје“. Ја бих је, с поштовањем, назвао „Уџбеник за опстанак“, илити „Окамењена књига утисака“. Ова књига је написани величанственик у чији је темељ узидано сећање на људе и догађаје које не смемо заборавити. Укратко, овде је сабрана сва захвалност  за храбро држање на нашој разметини вихорској и очување достојанства човека  са брдовитог Балкана. На тај начин изражавамо емотивне споне између прошлости и топлог загрљаја садашњости. Књига нам отвара простор за симболично памћење и то је њена највиша вредност.

Драгутин Паунић је оценио да су Драгољуб Јанојлић и Миодраг Мода Лазић, са пуно лепоте и чистоте у језику, обавили свој посао крајње одговорно и тачно, са пуно укуса и мере, похваливши притом модерну и зрелу ликовно-графичку опрему књиге академског сликара Милоша Јанојлића, једног из тима наступајућих младих и даровитих уметника.

-Данас, кад више нема ни краља ни маршала, кад су медијска препуцавања и обрачунавања достигла неслућену кулминацију, споменик је опет постао место за надгорњавање људи, загрижених, да не кажем заражених, ефемерном страначком политиком – подвукао је Паунић.- Време великих историјских збивања је и време подизања споменика, које је, често, било и једноставно и сложено, и лако и тешко. Симболично, без много приче споменици увек убедљиво и узбудљиво изражавају водећу народну идеју. Зато их и за садашњост и за будућност морамо чувати од пропадања, уништавања и кича, јер они нису пролазни материјални објекти, већ ванвременски живи сведоци. Поред климатских промена, хемијских разлагања и механичких дефраудација, на споменик најчешће насрће – човек. Овде присутни Кусачанин Жиле Савић најбоље зна шта се у династичкој  борби Обреновића и Карађорђевића догодило са израдираним епитафом на спомен-плочи бунџије Милоја Поповића – Ђака, узиданој на спољњем апсидном зиду манастира Пиносаве у Кусатку.

Зорица Грујић-Милојевић је истакла да књига књижевника Драгољуба Јанојлића и председника Општинског одбора СУБНОР-а Миодрага Моде Лазића, представља неизбрисивно сведочанство, а самим тим и велику историјску истину, предочавајући да је у овој историјској књизи најбитнија истина која је приказана о нашим заједничким прецима – јунацима и догађајима, не умањујући нити вредност, нити број жртава.

-Овом књигом је постигнуто и оно чему, уосталом књига и бива једна непресушна ризница – рекла је Зорица Грујић – Милојевић. – С обзиром да је ово документ-књига, једно општељудско сведочанство о Србији, о броју жртава са подручја Општине Смедеревска Паланка од 1912. до 1918., од 1941. до 1945., као и од 1991. до 1999. године, мора се што више промовисати, да би ушла у све породице и да би била траг и корен нас који смо живи. Сећања су враћена уз материјалну сведоџбу сведока-споменика, на чијим плочама стоје помно бележене личности именом и презименом и годином њихове погибије за отаџбину Србију. Успостављена је култура сећања и незаборава. Ако се збивања не запишу, као да се никада нису ни збила. Оваква историјска књига мора бити подстицај и другим општинама, како се брише заборав и истина враћа на пиједестал.

Драгољуб Јанојлић је своје обраћање присутнима започео објашњењем због чега се на насловној страни књиге нашао селевачки споменик.

-Зато што је то највећа споменичка композиција са људским фигурама у Шумадији, а вероватно и шире – предочио је Јанојлић. – Зато што га је са великим еланом и уметничком визијом градио вајар Славомир Милетић, наш комшија из Бошњана, који је цео стваралачки век провео у иностранству. Зато што је то споменик и једном недовољно истраженом и осветљеном ратном догађају у Селевцу  када је окупатор за само два сата стрељао 93 мештана. У књизи је дат максимум, с обзиром да није било сачуване документације, па смо се углавном ослањали на записе у штампи, ретке књиге и сећања малог броја још живих сведока изградње споменичких обележја. Током рада на књизи суочилили смо се с нечим што се, најблаже може назвати вандализмом – уклањањем и скрнављењем спомен-обележја. Оно чиме се ова средина некада поносила, после петооктобарских промена, почела је да се стиди. Притом се заборавила истина – једном споменик, увек споменик. Немогуће је избисати прошлост, јер увек остане траг. Са градског стадиона је украдено и никад није пронађено спомен обележје, које је сведочило да је ту за време Другог светског рата био Завод за принудно васпитавање омладине. Тај који га је украо вероватно није знао да су тим вандалским чином по други пут убијени мртви.

Цитираћемо још једном књижевника Драгутина Паунића који на промоцији  књиге „Споменци и личности завичајне историје“ рече да је она имала своје праве писце, додајући томе и ово:

-За разлику од једног мањег броја сличних монографија, као што је, на пример, и она, коју је, у луксузном повез, 1976. издало београдско Удружење носилаца Албанске споменице 1915./1916. године, где је примат дат ратним фотографијама, књига наших аутора је своју фабулу засновала на својеврсним, краћим или дужим пропратним текстовима, који не само да истичу секуларну страну споменика, већ их, не скидајући вишедеценијску патину са њих, враћају у та далека мукотрпна времена у којима су и настајали. Ти текстови се , свакако, могу убројати у најлепше странице наше завичајне прозе.

 

П.Н.

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *