Razgovor sa pesnikinjom Danijelom Vasiljević: OSKUDNO VREME JE ZOV ZA PESNIKE

Pre nekoliko meseci iz štampe je izašla prva knjiga poezije naše sugrađanke, Danijele Vasiljević, samo godinu dana posle pojavljivanja njenih kratkih priča. Štapmanje knjige finansirao je Dom kulture Ivanjica, budući da je Danijela pobedila na konkursu za najlepšu ljubavnu pesmu.

Suprotno uvreženim očekivanjima, Danijelina ljubavna poezija ni jednog trenutka nije patetična. Lepota ovih pesama je, kako to kaže Dragan Jovanović Danilov, autor svojevrsnog predgovora – u poetskoj inteligenciji i intuiciji, odnosno u spoju strasti i refleksije, prirode i duha, žudnje i čežnje. Sačekavši da sredi utiske, posle objavljivanja pomenute knjige, Danijelu smo zamolili za razgovor, ne samo o ovoj zbirci pesama, nego i o njenom književnom radu uopšte.

Palanačke: Neposredan povod za naš razgovor je tvoja knjiga poezije „Snaga rose“, koja zavređuje i ovaj naknadni osvrt, u formi intevjua. Slažeš li se da pokušamo da iskoračimo iz uobičajene novinarske forme, da napravimo razgovor koji neće biti okovan kolokvijalnim govorom i naklapanjima?

Danijela: Drago mi je što ćemo na ovaj način razgovarati, u skladu za poezijom koja ne trpi da bude određena i uslovljena ustaljenim frazama.

Palanačke: U jednoj pesmi u svojoj knjizi „Snaga rose“, govoriš o poeziji bez interpunkcije, čistoj, punokrvoj misli, koja je istovremeno i duhovna i putena, misli koja se opire mrežama jezika i zamkama stvarnosti, konvencijama i pravilima… Može li se takva, „divlja misao“, negovati u svakodnevici bez rime, u svetu koji više ne slavi svoje pesnike?

Danijela: Pesma koju si pomenuo je uvodna pesma u knjizi, izdvojena ispred četiri celine kojima su ostale pesme uokvirene. Na neki način, ona je definicija mog viđenja poezije, a u ovom slučaju služi kao predgovor i upoznavanje čitaoca sa onim što ga očekuje u stihovima. Mislim da pesma treba da ima svoj ritam i bez znakova interpunkcije i  da sopstvenom melodijom gradi smisao. Ukoliko sam u tome uspela, zadovoljna sam.

Palanačke: Moram da ti postavim pitanje, koje postavljam svim pesnicima, citirajući, u stvari, onaj Helderlinov stih: „Čemu pesnici u oskudno vreme“?

Danijela: Oskudno vreme u egzistencijalnom smislu kroz istoriju bilo je zov za pesnike. Konfuzna društvena situacija je nešto što iritira i podstiče pesnike da podignu svoj glas. Tako se rađa blagi bunt koji kroz pesmu ukazuju na probleme ili se pesmom traže duhovni srodnici u drugim stvaraocima, mada, tu uvek postoji mogućnost, koja se i danas događa, da se stvari otrgnu kontroli i bude više pisaca nego čitalaca… Oskudno vreme u duhovnom smislu je ono od čega strepimo i o čemu, nadam se, još ne moramo govoriti.

Palanačke: U tvojim pesmama kipti od strasti. Čuju se otkucaji „bila“, oseća „vrelina u venama“… Da li se slažeš sa onom davnašnjom sentencom da se na svetu ništa značajno ne događa bez strasti?

Danijela: Bez obzira koja delatnost bila u pitanju, strast je neophodna primesa pomoću koje ostvarujemo svoju ličnost i zadovoljstvo u radu. Njeno prisustvo, njen naboj i pokretačka sila, ne mogu se definisati, ali se osećaju u inspirativnom impulsu u koji su preoblikovani. To je posebno izraženo u poeziji u kojoj se strast veoma brzo materijalizuje u stihove, prenosi do čitaoca i u njemu stvara  podsticaj za razmišljanjem koji opet vodi ka kreativnosti ili bar osećaju lepog.

Palanačke: U svom književnom radu primetno izbegavaš neposredno društveno angažovanje. Ne mislim na dnevnu poltiku, nego na jasnu osudu dijaboličke stvarnosti. Da li smatraš da se lepotom može pobediti zlo „nepodnošljive lakoće postojanja“, ili putevi poezije vode u neki zaseban topos, u koji pokušavaš da se preseliš?

Danijela: Književno stvaralaštvo ima svoj smisao, svoj put i sopstveni životni prostor. Ono može biti potpuno izolovano, samo bi njegov glas trebalo da bude dominantan. Danas dolazimo do situacija kada je vrlo često glas pesnika ili stvaraoca iznad samog dela. Pesnik ovog vremena mora da ima izuzetne promoterske veštine kako bi svoje delo plasirao u javnost, naravno, mislim na neafirmisane pisce. Sa druge strane, kritičari danas hvale, ne kritikuju; pisci vrlo često ne čitaju tuđa dela, već samo sopstvena; poezije je marginalizovana… Svako ima pravo da izabere način na koji predstavlja svoje stvaralaštvo. Ja se radujem da poklonim knjigu, i  kasnije da od te osobe čujem utisak o njoj.

Palanačke: Objavljivala si u poeziju i prozu. U kojoj se, od ove dve forme, sigurnije krećeš?

Danijela: Poezija i proza se dijametralno razlikuju, a opet, u nekim novijim viđenjima modernog stvaralaštva, granica je skoro neprimetna, a ponekad  smo u nedoumici šta je pesma, a šta priča. Ja sam onog tradicionalnijeg i realističnijeg stava da su poezija i proza jasno odvojeni pravci koji samostalno i punokrvno traju, naravno, prilagođavajući se vremenu u kome nastaju. Poezija je govor duše, slika trenutka,  nadahnuća iz koga se rađa ideja… Za pisanje proze potrebno je da protekne određen period u kome se pisac iskustveno obogaćuje, gradeći svoj stil i svoj stav. Pa čak i tada ona traži period istraživanja, razmišljanja i zaključivanja, a to je ono što mene inspiriše i zbog čega sam ipak opredeljena za prozu.

Palanačke: Misliš da smo uspeli u našoj na početku dogovorenoj nameri? Ima li šanse da uskoro napravimo razgovor o tvojoj prozi?

Danijela: Da, idejna misao je sprovedena u delo. A što se tiče proze, pošto smo je dotakli tokom ovog rzgovora, nastavićemo da pričamo njoj, naravno, kad bude bilo povoda.

Vladimir Đurđević

 

Oči

 

Tvoje oči

Tako lepo počivaju

U mom pogledu

Tako jedostavno

prijanjaju mom miru

Čini mi se

Da im se više radujem

No svojima u odrazu ogledala

 

Danijela Vasiljević

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *