Скулптуре Небојше Јовановића у Галерији „Икар“ у Земуну: ЕМОЦИЈЕ ПРЕТОЧЕНЕ У СИМБОЛИКУ, А СИМБОЛИКА У ДЕЛО

-Његови радови су ликовно промишљени са префињеним  осећањем за ритам и форму – истакла је на отварању изложе магистар сликарства Ирина Черњевски Шантрић

 

Небојша Јовановић, после Музеја ваздухопловства, изложио је своје скулптуре у Галерији „Икар“  у Земуну. Посетиоци су са великим интересовањем  разгледали његова  остварења.  После званичног отварања, аутор је   ишао од скулптуре до скулптуре и стрпљиво и надахнуто објашњавао своје уметничке визије. Оно што је гануло посетиоце свакако је то што овај старалац металу, углавном отпадном,  удахњује душу и свету шаље племените, антиратне поруке.

После поздравне речи  начелнице Дома ваздухопловства, капетана Татјане Сурлић и њеног подсећања да Небојша Јовановић долази из унутрашњости, прецизније из Смедеревске Паланке,  где је као средњошколац урадио прве скулптуре од метала, говорила је члан Уметничког савета Галерије „Икар“, магистар сликарства  Ирина Черњевски Шантрић.  Она је истакла да је, видевши дела Небојше Јовановића, била више него усхићења оним чиме се он представља љубитељима уметности у Земуну. Подсећајући да га је у тајне уметности увео његов  средњошколски професор Живослав Мијатовић и да је прву самосталну изложбу имао 1974. године, Ирина Черњевски Шантрић је нагласила да  његова дела недвосмислено говоре о њему самом и раскоши  „Под крилима анђела“.

-И на том месту где се додирују сан и јава, рађа се дело обликовано емоцијом и рукама Небојше Јовановића,  који иницира постојање стварности, тражећи себе у себи – рекла је Ирина Черњевски Шантрић.-Алегорично, колико и буквално, самоуверено и  моћно искорачује  у имагинацију уметности. На том  путу, на ком је могуће изнад могућег, он понире у најдубље поре своје природе, истражујући феномен скривеног у пећини душе, где се емоција претаче у симболику, а симболика у дело. Стваралаштво Небојше Јовановића је, филозофски гледано,  његово унутрашње исконско биће човека, пријатеља, родољуба… Његови радови су  ликовно промишљени  са префињеним зналачким осећајем за ритам и форму препознатљивог ликовног рукописа. То је оно што сам закључила гледајући  његове скулптуре преко интернета из каталога.

Ирина Черњевски Шантрић је у наставку казала да је још у првом контакту са Небојшом Јовановићем, кад јој је казао да није академски уметник, уверила себе да он има толико академског знања да   његове скулптуре садрже  једну феноменалну ликовну  поетику на чему би  му   позавидети многи, не толико на радовима, колико на  раскошном таленту.

-Његове скулптуре су, као што сам већ поменула,  врло ликовно промишљене, јако  пријемчиве и веома симболичне – додала је Ирина Черњевски Шантрић.- Коликогод да на први поглед делују апстракно, можда некима чак и неразумљиво, али гледано са свих страна, свака његова скулптура, има једну посебну симболику на основу које се може  повући нит  и градити прича о ономе што је он хтео да поручи посетиоцима. Невероватном лакоћом, он прави тако монументалну мисао, да не кажем монументалну скулптуру, јер таквих нема у овој поставци у којој доминира мали и средњи формат. Али, замислите ова дела на отвореном простору, у заиста једном монументалном облику, то је богатство државе, града и ја бих заиста волела да и његови суграђани као и руководиоци његовог родног места, покажу мало више разумевања за оно што он ради.

Захваљујући се тумачима његове уметности и посетиоцима, Небојша Јовановић је рекао да му гостовање у престижној Галерији „Икар“ представља велико задовољство и изузетну част.  У краћем обраћању захвалио се и Ђорђу Иванову и Данилу Дедовићу, који су му омогућили контакт са начелником Дома ваздухопловства Татјаном  Сурлић, а тиме и да у свој стваралачки дневник упише још једну  занимљиву изложбу.

-Захваљујући томе, ја данас гостујем у овом  простору крај скулптура које радим већ четрдесетак година – казао је Јовановић.- Ја немам академско образовање, завршио сам занат у трогодишњем трајању, а у другој години Индустријске школе „Гоша“  имао сам предмет општег назива уметност; у првом  полугодишту учили смо музичку, а другом ликовну уметност. Ја и моји школски другови имали смо срећу да нам је ликовну уметност предавао Живослав Мијатовић. С обзиром да су  на занату била углавном мушка одељења, било је теже увести нас у неке уметничке токове. Али, професор Мијатовић је имао стрпљења, радио је упорно с нама, тако да смо убрзо спремили изложбу наших, ђачких радова од отпадног материјала из наше  школске радионици и изложили их у Радничком универзитету „Ђуро Салај“ у Београду, а после тога, преко УНИЦЕФА, и у Женеви.

Д. Јанојлић

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *