Слике Момчила Антоновића у Галерији модерне уметности у Смедеревској Паланци: ОПЕВАО ЛЕПОТУ ХРАМА СВЕТОГ САВЕ
-Ове слике нису канонске, али јесу моје поштовање према једном храму кога сам гледао и док је био магацин, стратиште и док се градио – казао је уметник, обраћајући се паланачкој ликовној публици
У Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци отворена је изложба слика Момчила Антоновића, члана Удружења ликовних уметника Србије, некадашњег шефа сликарског одсека, продекана за наставу и декана Факултета ликовних уметности у Београду. О некадашњем даровитом студенту Стојана Ћелића, Мирјане Михић, Младена Србиновића и Зорана Петровића, који је студије завршио у класи Недељка Гвозденовића, надахнуто је говорио историчар уметности, Београђанин из Водица, Душан Миловановић.
-Велики сликар Момчило Антоновић, као нико до сада, пред ваше очи и срца износи уподобљења и на особити начин узнесења Храма; труд големи и резултат вредни – казао је, обраћајући се паланачкој ликовној публици Душан Миловановић. – Узвисио се, усправио се Момчило па с висине грми и сведочи о предању, прецима, временима прошлим а и о будућима, богами. Приђите, пажљиво погледајте, удивити се и учините – велико метаније делу његовом.
Пре ових речи, Миловановић ће подсетити како је априла 1594., на гребену једном, изнад Београда, осиони Синан паша, након српског Устајања у Банату, у гневу безумљу из Милешеве беле изнео мошти највећег оца и сина свих Србаља и предао их огњу. Дуго је, кажу, горела највећа српска кадионица; дим сводио с ума безумне Турке и освештавао све српске земље. Ту се овај историчар уметности присетио бисер-стиха Јована Јовановића-Змаја: „И где год је трунка пепела Му пала, ту је нова љубав к Роду засијала!“
Много после, у време када се чинило, по ко зна који пут, да ће нас зли дуси мимоићи – решише потомци Светога Саве храм да подижу, Светитељу за спомен вечни, себи на радост Господу на поклоњеније, будућима – узорну слику и мету за племенито надгорњавање. И шта решише, започеше, па не без муке, преко два рата и много непогода стигоше до пред сам крај; остаде још само да се храм исполира, сасвим украси и попише. И док се припремају живописци врли, док граде четкице, пеку и рибају пигменте, док се расправља жустро где ће ко и како које уподобљење Свето да се постави, док се у помоћ позивају и живопису вешти браћа из Русије…
-Сва помињања, а особито последња и дводеценијска збитија видели су и пратили многи; али њих помно прати и осматра, са терасе атељеа свога, са тринаестог спрата на Јужном булевару један у свему необичан орао – додаје Миловановић и наставља:
– Памти он и много шта и пре тога. Сви добростиви, и они који верују у другачији распоред ствари, схватиће једноставно да је птић врли постављен тамо с неком особитом намером и задатком. Такође, свима је јасно да светлост јужна најлепше осветљава предмете и здања, да истиче али и потире контуре; да је најбоље да она посматрачу долази с леђа; да таква визура нуди благословено обиље; палету скромну у време јесењих тмуша и зимских вејавица, али и раскошну кад замрази, или после пролећних олуја чим се избистри небо и влага насели пејсаж; а тек кад све од снаге набубри у рано лето, или с јесени кад се обоји биље и крајолик у хиљаду дуга. Само неки добро знају да парабола звезде наше, док путује од Истока до Запада, на посматраном предмету одигра једну васељенску драму коју, опет могу да виде и разазнају само племенити, оштроумни и пажљиви посматрачи чистог срца.
Миловановић потом подсећа да две деценије овај посленик, сликар, Момчило Мома Антоновић, присуствује чуду градње и живота Храма Светог Саве и сликарски опсервира, философски разматра и појаве и стања, слаже информације, бележи понешто, а понекад какав утисак и постави на платно, у склопу овог циклуса. И резултат је, ево управо пред паланачком публиком, боље рећи само један његов део. Јер циклус овај обухвата три пута 30 дела.
-Ово све што је Миловановић сада приказао, никад ми није рекао, то је чувао за вас, јер први пут сам сада сазнао да он тако племенито и дубоко, са једним својим начином изражавања, посебношћу својом, лепо рече, и ја тако речите пријатеље нисам до сада срео, хвала да сам и то коначно доживео – казао је Момчило Мома Антоновић након отварања изложбе својих радова.- Ова изложба је само део онога што ће ићи до Велихе Хоче, можда и до наше нове цркве у Бечу с благословом великодостојника наше Цркве који је тако нешто и предложио. Као што видите ове слике нису канонске, али јесу моје поштовање према једном храму кога сам гледао и кад је некада био магацин и кад се градио, а споменућу овде вечерас Милана Вукоса, некадашњег секретара за културу, који је младим уметницима обезбедио атељее, а у једном сам и ја од 1969. године. Имао сам довољно студената, али знам да многи немају такве шансе, многи су отишли у свет, постали професори на Академији и у неким другим школама и то је резултат мог рада и упорног живота.
Момчило Антоновић је родом из Крушевца. Као деветогодишњак, 1947. године, објавио је прву песму посвећену мајци Радмили, а као ђак петог разреда гимназије и прву приповетку „Мој стриц Младен“. Био је илустратор „Обарских новина“ и главни уредник подслистја „Освит“. Прву самосталну изложбу отворио је 1958. у Краљеву. По завршетку Академије ликовних уметности, усавршавао се на студијским путовањима у Француској, Италији, Грчкој, САД, Немачкој, Енглеској, Холандији, Белгији, Шпанији и Мађарској. Био је, на предлог Европског центра за мир и развој Универзитета Уједињених нација, директор Међународног истраживачког програма „Уметност и млади таленти света“, затим декан Међународног постдипломског студија „Ликовна уметност данас и сутра“ у Сремским Карловцима и гостујући професор у Школи лепих уметности у Будимпешти.
Д. Јанојлић