Stevan Martinović, novi direktor Narodnog muzeja, govori za „Palanačke“: ISKRENIJA KOMUNIKACIJA SA LOKALNOM ZAJEDNICOM

 

IMAG0866-Neophodno je da se muzeji „spuste na zemlju“ kako bi mogli da čuju i vide svet oko sebe ukoliko žele da učestvuju u njegovom menjanju naglašava Martinović

 

Na čelu Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci od nedavno je Stevan Martinović. „Palanačke“  su ovih dana bile u poseti toj respektnoj ustanovi kulture. S njenim direktorom Stevanom Martinovićem razgovarali smo o novinama u radu, ulozi muzeja danas, o bescen blagu koje čuva, o „projektima“ koji se neće ticati isključivo muzeološke prakse…

-Muzej u Smederevskoj Palanci će se truditi da, koliko god to nekome zvučalo nadmeno ili nerealno, prati savremene evropske i svetske tokove muzeološke prakse – kaže na početku našeg razgovora direktor Martinović.-S tim u vezi, promena politike naplaćivanja ulaznica, koja je simbolična i iznosi 50 dinara (za decu do 11 godina ulaz je besplatan), je samo jedna tačka na putu naše „emancipacije“. Jedino je, čini mi se, Velika Britanija uspela da obezbedi da kultura i umetnost budu besplatni svima. Ostali tragaju za različitim kompromisima, pa se tako u Luvru ulaz ne naplaćuje svake prve nedelje (nedelja kao dan) u mesecu, dok je Metropoliten u Njujorku, verovatno najveći svetski muzej, svojevremeno imao akciju „plati koliko imaš“, koju će u delo sprovesti i Narodni muzej u Palanci. Istakao bih i to da su mnoge promene o kojima govorimo naišle na utaban put. Prethodni direktori, Biljana Živković i osobito Vinka Lazović, uradili su veliki posao, shodno prilikama i datim okolnostima, te je njihov doprinos nemerljiv i neosporan.

-U novine muzeja spada svakako i novo radno vreme ?

-Krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka muzeji i njihovi stručnjaci prave zaoket u politici ili filozofiji rada, napuštaju fokus na materijalu i zbirkama i okreću se publici. Ovakvu promenu kursa uslovila je svetska ekonomska situacija, ali i spremnost naučnika na preispitivanje i kritički pristup prema nauci koju izučavaju i institucijama u kojima rade. Neophodnost dodatnih ili alternativnih sistema finansiranja uslovila je „dodvoravanje“ publici s jedne strane, ali i novu filozofiju muzejske delatnosti, s druge. Ta filozofija, prema Maksu Rosu, podrazumeva, transformaciju muzeja od onih ekskluzivnih i socijalno razdvajajućih institucija ka integrišućim ustanovama. Naš muzej je po novom vremenu subotom otvoren od 16 do 20 časova, kada je u centru grada najveća koncentracija potencijalnih posetilaca i kada je vreme za opuštanje, a ono je, verujte,moguće i u muzeju. U današnje vreme najveći uspeh neprofitnih institucija je animirati nekoga da izdvoji vreme i poseti muzej, galeriju ili biblioteku. Jer, kako kažu, vreme je novac.

-Kakva je uloga muzeja danas?

-Tokom 19 i 20 veka muzej je značio mesto čuvanja i stvaranja identiteta. Ili da uprostim, ko je imao muzej – imao je identitet. Međutim, moderni muzeji pokušavaju da nadograde prošla stanovišta, i da se „ponude “ kao ključne institucije u rešavanju novih, smatram loših svetskih dešavanja. Danas više i nije mudrost reći da se svet nalazi u velikoj krizi. Takođe je više nego jasno koja je najmoćnija sila današnjice. Mediji kontrolišu i kulturu, sugerišući razne oblike ponašanja (šta jesti, kako jesti, šta obući, kako govoriti). Po sredi je zapravo sezonska kultura, koja se treba ili ne treba nositi (živeti) sledeće sezone. Muzeji su tu da identitetu osiguraju trajanje ali i da budu korektivni faktor, da ukazuju na loše stvari i afirmišu prave vrednosti. Za razliku od tradicionalnih muzeja koji su bili mesta iskazivanja poretka shvatanja (u vidu istorije umetnosti npr.) i u isto vreme shvatanja poretka buržoaskog sveta, muzeji današnjice bi trebalo da omoguće shvatanje sveta i našeg mesta u njemu. Da bi to postigli, potrebno je otrežnjenje, neophodno je da se muzeji „spuste na zemlju“, kako bi uopšte mogli da čuju i vide svet oko sebe ukoliko žele da učestvuju u njegovom menjanju. I ne samo to. Promena pristupu podrazumevala bi iskreniji odnos i otvorenost, što bi na kraju rezultiralo različitim socijalnim grupama posetilaca. Jer, izuzetnost predmeta koje muzeji izlažu odrazila se i na posebnost publike koja ga posećuje. Čudna „religiozna“ atmosfera koja vlada muzejima, u kojoj se pazi šta se govori, kuda se kreće, kako se izražava, da li se nešto gricka i slično, dovela je do zatvorenosti ovakvih institucija, koja neretko odbija „običan“ svet. Ti isti ljudi koji „ne shvataju“ poruku „visoke“ umetnosti se osećaju izneverenim, odbačenim – oni su se naprosto pomirili sa činjenicom da tu ne pripadaju.

-Kakve su posledice fenomena samozaljubljenosti institucija kulture?

-Čitava aura koja je decenijama građena oko muzeja dovela je do još jednog zanimljivog fenomena. Naime, samozaljubljenost institucija kulture višestruko nas je koštala. Najpre nas je lišila publike, zatim nam je uskratila priliv novca, te na kraju same radnike kulture marginalizovala i učinila nevidljivim i nevažnim. Nerado priznajem da smo i svi mi iz kulture odgovorni za takvo stanje, jer smo nevidljivi, zatvoreni u kancelarijama ili duboko zamišljeni nad svojim projektima. Mi smo još na fakultetu učili o Antonu Špringeru i angažmanu istoričara umetnosti u javnom životu, ali smo to brzo zaboravili. Na kraju, muzejima su okrenuta leđa jer su se ljudi bavili „pravim problemima“. Istina, činili su to i pojedini muzeji, kao što je Gradski muzej u Hagu, koji je pokušao da se bavi svakodnevnicom, no ta izložba je naišla na oštre osude „elite“, a istinski usrećila obične ljude i zdrave intelektualce.

-Da li se osavremenjavanjem muzeja daje i  odgovarajući kvalitet?

na ulazu u Svetu Sofiju, Istanbul (Carigrad)-Ne treba stvari bespotrebno idealizovati. Ni svetski muzeji ne posluju po principima koje sam izneo. Moj utisak je da se oni nalaze u mašini kulturne industrije, gde posetioci, kao u robnoj kući ili supermarketu prolaze kroz pokretne rešetke hrleći da budu viđeni u nekoj od poznatih institucija. Naša civilizacija inače uživa u iluziji demokratske slobode i lažnog zadovoljstva u kojima se „mase“ snobovski pretvaraju da im je u muzejima dobro i lepo. Muzeji se s druge strane osavremenjuju brojnim audio-vizuelnim medijima, raskošnom arhitekturom i ostalim pomoćnim sredstvima, čak je i broj posetilaca na zavidnom nivou, no čini se da se po pitanju kvaliteta malo uradilo. Odnos sa svetom je zanemaren, problemi društva nisu problemi muzeja i utisak je da su u pogledu modernih zahteva, muzeji – zastareli.

-Da li biste mogli reći nešto o projektima koji se ne tiču isključivo muzeološke prakse?

-Nije na odmet uvek i na svakom mestu pomenuti ozbiljnost i umetničku vrednost zbirki Narodnog muzeja u Palanci. Naš muzej uz, Narodni muzej iz Beograda i spomen-zbirku Pavla Beljanskog u Novom Sadu, baštini jednu od najvrednijih zbirki slikarstva. Zbirka arheologije je po mnogim kriterijuma vodeća u Srbiji. Utisak je da smo doživeli sudbinu koji je predviđao Danijel Buren – a to je da ne izlaže muzej delo, nego delo muzej. No, ovakav kapital nas ne sme uspavati i pogorditi. Narodni muzej našeg grada će se zaista truditi da ubuduće ostvari jasniju, iskreniju i otvoreniju komunikaciju sa svojom lokalnom zajednicom. Već smo se zauzeli oko nekih „projekata“ koji se neće ticati isključivo muzeološke prakse, a smatramo da su važni za društvo. Tu prevashodno mislim na tribine, okrugle stolove i debate koje ćemo u budućnosti organizovati, ali i na druge sadržaje čiji cilj neće biti puko senzacionalističko uživanje, već otvoreni „dijalog“ sa našom zajednicom. Trudićemo se da našu umetnost učinimo svrsishodnom i afirmativnom, jer u suprotnom samo potvrđujemo onu veliku istinu Vladimira Majakovskog da je umetnost koja ne služi narodu samo zabava besposlenih ljudi. Bavićemo se prošlošću ali i svakodnevnim osetljivim temama, ignorišući na taj način „teoriju istorijske distance“ i „političke korektnosti“. Možda muzeji ne mogu da promene svet, ali mogu da ga otkriju. Ukupno uzev, pasivnost je nedopustiva jer, prema dobro znanoj sintagmi – ako nisi deo rešenja, mora da si deo problema!

 

D. Janojlić

 

u hilandaruBiografija: DOKTORAND NA FILOZOFSKOM FAKULTETU

 

Stevan Martinović, rođen je 6. avgusta 1987. godine u Smederevskoj Palanci. Osnovnu i srednju školu (gimnaziju) završio je u Palanci, a osnovne i master studije u Beogradu na Filozofskom fakultetu, Odeljenja za istoriju umetnosti (osnovne 2006./2010., master 2010./2011.). Tokom studiranja, u trajanju od tri meseca volontirao je u dnevnom listu i magazinu „Politika“, u rubrikama „Kultura“ i „Beogradska hronika“. Dilomirao na temu „Arhitektura manastira Gornjak“, a master studije odbranio temom „Kivot manastira Vrdnik iz zbirke Muzeja Srpske pravoslavne crkve u Beogradu“.

Nakon završetka osnovnih studija volontirao je u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, koje se završilo položenim stručnim ispitom za kustosa pri Narodnom muzeju. Nedugo potom zaposlio se u Muzeju primenjene umetnosti. Nešto više od dve godine proveo je u sektoru za metal i nakit sa zbirkama, gde je angažovan na raznim poslovima. Za to vreme učestvovao je u sistemskom popisivanju i izučavanju riznica manastira Hilandara, čija se dokumentacija nalazi u Muzeju primenjene umetnosti. Stekavši osnovna i sva druga praktična i teorijska muzeološka znanja u pomenutoj instituciji, Martinović je kao asistent učestvovao u realizaciji izložbe „Osvežavanje memorije – ornamenti srpskih srednjovekovnih fresaka“, koja je (2013.) nezvanično proglašena za izložbu godine i dobila brojne nagrade. Uz autorski tekst u katalogu/ zborniku radova, učestvovao je u pripremi postavke, stručnom vođenju i održao predavanje u sklopu edukativnog programa izložbe.  Postigavši veliki uspeh, izložba je nastavila da putuje po svetu, te je kandidat učestvovao u pripremi i kasnijoj postavci retrospektive koja je priređena u Srpskom kulturnom centru u Parizu. Više puta putovao na Svetu Goru, u manastir Hilandar, proučavajući riznice pomenutog manastira.

Tokom svog profesionalnog boravka u Muzeju više puta je putovao na Kosovo i Metohiju i tamo izučavao predmete primenjene umetnosti naših najvećih manastira. U Pećkoj patrijaršiji je učestvovao u projektu konzervacije i restauracije trona za čudotvornu ikonu Bogorodice Odigitrije, što je kasnije i publikovao kao rad.

Aktivan je član udruženja Srpski akademski krug, na čijem sajtu redovno objavljuje svoje tekstove. Doktorand je  na Filozofskom fakultetu, Odeljenja za istoriju umetnosti, centra za Muzeologiju i Heritologiju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *