Televizijsko predstavljanje knjige „Dragoljub“ grupe autora: BOGATA NOVINARSKA I KNjIŽEVNA BIOGRAFIJA

U Smederevskoj Palanci upriličena  je TV promocija knjige „Dragoljub“, koju su objavili Udruženje novinara Srbije i „Stvarnost“. Među njenim koricama smeštena je šira  biografija novinara i književnika Dragoljuba Janojlića, koju je ispisalo dvanaest autora, među kojima su i tri Janojlićeva urednika:  Dragutin Paunić, Ivan Miladinović i Danilo Vuković. Osim njih o tome kako su Janojlića  doživeli kao novinara i pisca, svoje viđenje izneli su još  dva doktora nauka (Mališa Stanojević i Olivera Rajić), dva magistra (Nenad J. Ristić i Dragan Todorović), dva diplomirana novinara (Slavica Barbarić i Zorica Matić) , profesor i pesnik Zorica Grujić Milojević, privrednik  Tihoslav Tošić i pisac Slobodan Todorović Toki. TV promociju znalački je vodila Biljana Popović, koja je i autor ranije snimljene emisije o Dragoljubu Janojliću iz serije „Poznati Palančani“.

Na samom početku voditeljka je upitala dr Mališu Stanojevića kako je upoznao Dragoljuba i šta je to što ih je povezalo i zbližilo? Odgovorio je da je to bilo devedesetih godina prošlog veka kada se u njegovom selu ( Vučić kod Rače ) održavala manifestacija „Pod orahom“. Tada je pozvao  TV „Jasenicu“ da proprati ovu manifestaciju, ali se osim  novinarke pomenute TV, pojavio Dragoljub Janojlić, koji je tada radio u „Ekspres politici“. Tako je, na dan Preobraženja, počela  saradnja koja i danas traje.

-U međuvremenu sam ga bolje upoznao, pratio sam njegov rad, a posle toliko godina poznanstva i lepog prijateljstva, trebalo je napraviti jednu ovakvu knjigu za koju sam rekao da treba da se zove „Dragoljub“ – dodao je dr Stanojević. – Na ovaj način trebalo mu je odati priznanje, jer je dugo godina obavljao misionarski posao, što želim posebno da naglasim, a osvetlio je kroz mnoge godine  sve što se događalo na ovim prostorima, u Smederevskoj Palanci i šire. Sa zadovoljstvom sam uređivao ovu knjigu…

– Posle tog prvog susreta na manifestaciji „Pod orahom“ u Vučiću, kakvi su utisci bili kad ste pročitali Dragoljubov prvi izveštaj u „Politici ekspres“? – upitala je voditeljka.

– Nisam bio, da kažem, zadovoljan jer smo mi hteli da to bude mnogo bombastičnije, a Dragoljub je, i to moram da naglasim, uvek pisao s merom – kazao je dr Stanojević. – Vremenom se to menjalo, rastao je broj izveštaja sa naše manifestacije, ali i sa drugih događaja u Rači i okolini, što je oslikavalo taj mali svet i ambijent te kulture…

– Gospodine Todoroviću, kako je izgledao vaš prvi susret sa Janojlićem, znam da ga zovete jako prisno „brat Janojlo“, što je zaista lepo i vrlo retko?

-Na tom dugom putu našeg poznanstva i prijateljstva, kolegijalnog druženja i saradnje, osmišljavanja raznih novih inicijativa, projekata, što traje četiri decenije a možda i više, počelo je oslovljavanjem „kolega Janojliću“ i nastavilo i ustalilo se sa „brate Janojlo“ – rekao je mr Dragan Todorović.- Brat Janojlo je vredan čovek, među kolegama se to dobro zna, a meni je drago što sam danas u  društvu umnih ljudi koji su  na svom životnom putu ostvarili mnoga vredna i značajna dela. Družeći se sa Vladetom Kolarevićem, imao sam priliku da pročitam mnogo toga što je napisao Dragutin Paunić, pa i ono o poslednjem srpskom despotu Pavlu Bakiću, i još da kažem da je Dragoljub, a spomenuo bih i Rada Buntića, bio jedan od desetak  osnivača Udruženja „Pavle Bakić“. A naš prvi susret… pa bio je prilično profesionalan i zvaničan…

-Desilo se sigurno i nešto što vas je povezalo, što nije uvek i prisan odnos…

– Zbog ljubavi prema životu i okruženju, ali i zbog smisla za detalj, što sam i napisao u knjizi, dakle taj njegov osećaj za detalj meni je nekako bio najinteresantniji i najvažniji; znate mnogi su dolazi u Aranđelovac i Bukovičku banju, ali kod njih nije primećen taj pristup novinarskom zadatku i događaju. Dakle, došao je Dragoljub na jedan naš sastanak, koji je bio prilično buran, znate kako je bilo  tada…hiper inflacija, 600 zaposlenih, 200 izbeglica, sankcije, nema gostiju i tražimo način kako da preživimo… E,sa tog skupa Dragoljub je sačinio izveštaj u  kome je  baš  ispoljio taj smisao za detalj. U to vreme u jednom podrumu gajili smo pečurke i prodavali „Voćaru“ u Smederevskoj Palanci. Sastanak se zahuktao, atmosfera došla skoro do usijanja, kad je ustao naš kolega Svetozar Ilić Cezar i kazao: „Ja odoh da berem pečurke, a vi ako hoćete pridružite mi se“. Brat Janojlo je baš to uneo u svoj izveštaj uz konstataciju da se Cezaru nije priključio niko od učesnika skupa…

-A kako je izgledao vaš prvi susret sa Dragoljubom, da li je obećavao da će postati veliko novinarsko ime? – upitala je voditeljka  njegovog prvog urednika, danas književnika Dragutina Paunića.

-Kad sam prvi put video Dragoljuba Janojlića, on je bio dečko – seća se Paunić.- Tad me i nije nešto posebno zanimao. Ali, kad god je navratio  u Redakciju, mislim da je tad bio u drugom razredu Gimnazije, doneo bi po neku vest iz svog sela pisanu rukom. Brzo se vraćao u školu. Bolje smo se upoznali kasnije. Ja sam čitajući njegove napise i objavljujući ih  u listu „Naša komuna“, već video da se radi o nadarenom čoveku. To što sam  mislio, to se i ostvarilo.

Voditeljka se ponovo obraća Janojliću pitanjem o tim njegovim  počecima, a on spremno odgovara:

-Bilo je to prilično davno. Počeo sam kao đak. Pre toga sam objavljivao pesmice u „Našem glasu“. Sedamdesetih godina prošlog veka sam se zaposlio za stalno u RNO „Jasenica“. Dakle, sa Dragutinom sarađujem od prvog dana. U međuvremenu je   postao moj stric.  I  danas je to. Tako ga i sada oslovljavam i doživljavam. Svakog dana se srećemo, pričamo o knjigama, moguće je da je to ljudima koji sede s njim i dosadno, a nama je zanimljivo. O čemu bi smo drugom i pričali nego o knjigama  i novinarskoj profesiji.

-Kako je izgledalo informisanje u tim godinama, onako iz vaše vizure? – upitala ga voditeljka.

-Informisanje je tada bilo u usponu, u zamahu, tako sam ga bar ja shvatao i doživljavao. Tada u gradu nije bilo pisanih i drugih medija kao danas, bolje rečeno do skoro, pošto su ovih dana gotovo sva pogašena. Dan kad izlazi „Naša komuna“, jedva sam čekao da zvono oglasi veliki odmor, da otrčim do kioska u glavnoj ulici, da vidim ima li novina. U slučaju da „Naše komune“ još nije bilo, vraćao sam se nazad jako razočaran. Mene je držala ta snažna radoznalost da vidim kako moja vest izgleda u novinama, među tekstovima onih koji su već imali novinarsko ime. U Radio „Jasenici“ sam počeo da radim kad je u Srbiji bilo tek nekoliko radio  stanica, kao što su Radio Niš, Radio Svetozarevo, Radio Kragujevac… Bila je čast raditi u novom sredstvu javnog informisanja. Meni je povereno da vodim emisiju „Ritam mladih“ za koju je muziku birao  Ljubiša Ilić Malaga, naš Čiča. Emisija je bila vrlo slušana možda i zato što smo u njoj delili dukate kao nagradu za tačan odgovor na postavljeno pitanje…

-Prave dukate? – čudi se voditeljka.

-Da, prave, žute! Obezbeđivao ih je Malaga  u Robnoj kući.

-Da se vratimo knjizi… ideja je… čija?

-Kad se pojavila knjiga o dr Mališi Stanojeviću, pročitavši šta su o njemu pisali njegovi studenti, prijatelji, saradnici…, pomislio sam da bi nešto slično moglo da se uradi i o meni. Mislim da sam Mališi to i rekao…Posle sam angažovao Dragutina, Dragana, Mališu, Oliveru, Slavicu, Danila, Tihoslava, Tokija, Zoricu Matić i Zoricu Grujić Milojević i mog neprebolnog druga Nenada J. Ristića. Želeo sam da se kao pisac pojavi i jedan veliki srpski i jugoslovenski privrednik Tihoslav Tošić. Hteo  sam  da o meni pričaju i moji urednici. Žao mi je što je smrt pretekla Mila Kordića, koji mi je bio i urednik i direktor u „Politici ekspres“, pa i urednika  „Naše vojske“ potpukovnika Ivice Škreblina. Dopada mi se što knjigu o meni otvara, ako tako mogu reći, tekst mog civilnog urednika Dragutina Paunića. Mališa stalno traži da se o knjizi objavi koja reč ovde ili onde, on se istinski bori da pobedim sopstvenu skromnost. Da kažem i ovo, pošto imam reč, da u Aranđelovcu nemam samo brata Dragana, već i sestru Radu Milovanović, novinarku lista „Bukovička banja“. S njom se ređe viđam, ali sa bratom Draganom mnogo češće.

-Ko je, Dragoljube, sređivao tekstove?

-Urednik je ovde prisutni dr Mališa Stanojević. Knjigu je likovno oblikovao moj sin Miloš, diplomirani slikar… Brat Dragan, odnosno njegova „Stvarnost“ i Udruženje novinara Srbije su  izdavači ove knjige.

-Treba spomenuti i Zoricu Grujić Milojević, koja je priredila ovu knjigu – uključio se dr Mališa Stanojević.

-Da, da… priređivač je upravo ona – ispravljao je svoj nenamerni propust Dragoljub. – S njom jako lepo sarađujem i apsolutno se razumemo. Ona je dala maksimum s obzirom na svoje zdravstveno stanje, pa koristim priliku da joj se i na ovaj način zahvalim.

-Dr Stanojeviću, da li je bilo naporno urediti jednu ovakvu knjigu, s obzirom da su je pisali ljudi zvučnih biografija i rekla bih, vrlo pismeni?

-Pismeni ljudi su opasni kad je u pitanju pismenost. U knjizi je minimum pogreški. Jedna greška je fenomenalno odjeknula, a to je ovo što je dato napred… „Novinar s gospodom u srcu“ što je u stvari bio naslov za uvodnik profesorke Grujić Milojević. To je sjajno došlo kao jedan prolog, kao jedno označavanje Dragoljuba. S druge strane lakoća je raditi sa onima koji su u svojoj profesiji. Ovde treba pomenuti Ivana Miladinovića, koji je aktuelni novinar i bavi se feljtonom u  „Večernjim novostima“. On je napisao jedan impresivni tekst o tome kako je Dragoljub svoje teme davao i drugima, on ništa nije skrivao… Treba pomenuti i tekst Nenada J. Ristića, našeg dragog kolege. Ja sam obratio pažnju na sve tekstove a Zorica je sve to lepo priredila…Oni koji su pisali, učinili su to zaista jezgrovito, profesionalno. Posebno kad se piše o prijatelju, a voleo bih da se pojavi knjiga koju bi napisali oni koji ne misle ovako o nekoj ličnosti…

Kad sam ja radio tekst, ponajviše sam pisao o Dragoljubu kao feljtonisti, zato što sam s njim više sarađivao na tom planu, jer on je radio feljton o R. Domanoviću, kneginji Zorki…pisao je za crnogorski „Dan“… onda sam počeo da proučavam njegove feljtone, koje je  objavio o Velimiru Rajiću,  Branku Radičeviću, Aleksi Šantiću… To je jedna posebna oblast koja je mene zanimala. U  tome sam video zaista jedan vrlo vredan rad; ti feljtoni su  primer, bukvar kako treba pisati feljton. U ovo vreme malo je feljtona u našim novinama, mada ima  nekih pomeranja  kako treba raditi feljton. Ali, malo  je tu istraživanja kao što je to radio Dragoljub.

-A koliko istraživačkog rada stoji iza feljtona?  – obraća  se  voditeljka novim pitanjem Dragoljubu.

-Jako puno! Mnogo vremena sam provodio u arhivima, bibliotekama…Skupljao sam tu građu, obeležavao,  notirao… Na tome radim bezmalo trideset godina. Objavio sam preko 50 feljtona, najviše u listu „Dan“. U ovoj knjizi o meni piše i Danilo Vuković, kolega iz „Politike ekspres“. Za feljton sam se opredelio u vreme kad je on dospeo u krizu. Malo je dobrih feljtona u današnjim novinama. Inicirao sam uvođenje nagrade za feljton zajedno sa Dejanom  Crnomarkovićem, koji sada s porodicom  živi u Kini. Ta nagrada je ove godine  ( dodeljivaće se svake druge godine) otišla u prave ruke, kolegi Đokoviću. Sjajan je njegov feljton o Petru Kočiću.

-Bavili ste se dinastijom Karađorđević, zadužbinom na Oplencu, sudbinama članova Kraljevskog doma…a šta vas je povezivalo sa dr Mališom Stanojevićem?

-Nas je najpre povezao Radoje Domanović. Dr Stanojević je u zbornik radova o našem satiričaru, koji nosi naslov „Lako pero Radoja Domanovića“, uvrstio moj rad o Radoju Domanoviću kao neostvarenom slikaru. Osim toga, često me je upućivao gde šta mogu objaviti od toga što se odnosi na velikog zavičajnog pisca. Tako se  deo mog feljtona: „Radoje Domanović  u sećanjima i uspomenama potomaka “ pojavio u časopisu „Stradija“. S obzirom da je Mališa doktorirao na kralju Petru Prvom u književnosti, ja sam istraživao  poeziju o našim kraljevima.  Tako  se pojavio zbornik „Plug i presto“, a sada završavam drugi zbornik, koji sabira pesme o svim  Karađorđevićima. Ta poezija je najviše nastajala u periodu između dva svetska rata. U svakom slučaju, dr Stanojević i ja se jako dobro ruzumemo. Jednom prilikom sam kazao da će iskren i plodonosan odnos biti onda kada mi Šumadinci budemo pobedili intelektualnu sebičnost. Reč je o tome da treba da se ispomažemo. To praktično znači ako „iskopam“ nešto što je za dr Stanojevića interesantno i što je njegova tema da mu to odmah i ustupim. A Mališa, ne samo što je doktor književnosti, on je pre svega dobar čovek.

-Gospodine, Pauniću, o  čemu ste vi pisali kad je u pitanju  novinarski i književni rad Dragoljuba Janojlića?

-Doktor Stanojević i mr Dragan Todorović su već dosta toga rekli.- Oni, čini mi se, najbolje i poznaju Dragoljuba. Ja ga znam isključivo kao novinara. U svom prilogu u knjizi, uglavnom pišem o njemu kao novinaru. Zato predlažem da se posebno napravi TV emisija o Dragoljubu Janojliću kao književnom stvaraocu. Jer, on je napisao i objavio 12 knjiga!  On je dosta skroman, ne hvali se, ali 12 knjiga nas obavezuju da ovu našu sredinu, a i šire upoznamo sa njegovim književnim radom, jer nije on slučajno primljen u Udruženje književnika Srbije.

U razgovor se ubacio Dragoljub:

-Dragutin Paunić se našao  u Leksikonu jugoslovenskih pisaca Matice Srpske…

-Da, ja sam jedini sa ovih prostora u tom Leksikonu i ostaću tamo jedini. Zašto? Zato što je taj Leksikon pisaca završen slovom P i neće se nastavljati kao Leksikon jugoslovenskih pisaca, već kao Leksikon srpskih pisaca. Da se radilo dalje mi bismo u Palanci morali imati obavezno dvojicu, kojih nema više među živima, a to su Miodrag Todorović ( prvi zvanični palanački književnik ) i Milutin Srećković.

-Da kažemo još nešto o Dragoljubu, kako je tekla saradnja kad je iz RNO „Jasenica“ prešao u „Gošu“?

Paunić:

-Naše relacije su bile dobre, više nego normalne. „Goša“ je, zahvaljujući Tihoslavu Tošiću i Dragoljubu Janojliću,  imala snažnu informativnu službu. Mi iz „Naše komune“ i Radio „Jasenice“ posebno smo bili zainteresovani za to šta se zbiva u „Goši“. Jer fabrika je tada imala 12.000 radnika i svoje proizvode plasirala na svetska tržišta. Saradnja je uvek tekla dobro, a sa Janojlićem nije ni prestajala. U to vreme Radio „Jasenica“ je bila na petom mestu u Srbiji kad je reč o radio-difuznoj organizaciji. Sa tog mesta, nažalost, odletela je…

-Dr Stanojeviću, na šta biste vi, kad je u pitanju ova knjiga o Dragoljubu stavili akcenat?-Najpre da knjiga nosi jedno od odličja, a to su fotografije onih koji su pisali o Dragoljubu i njihove biografije. Hteo bih reći da su to dobra i značajna pera u našoj publicistici i književnosti. S druge strane, hteo sam da  to što je napisano bude fotografijom i oplemenjeno. Jednostavno da se to vidi, da pokažemo  jednu  današnju kulturološku situaciju. Sticajem okolnosti kad je knjiga rađena Nenad J. Ristić je preminuo, a sada je tu njegova fotografija, jedna dragocena faktografija.

Kad sam počeo da razmišljam šta da napišem, rekao sam Dragoljubu da bi bilo dobro da ja uradim jedan, da tako kažem,  jači tekst, ne toliko u smislu nekih impresija o našim odnosima, pa i o našem prijateljstvu, već o njegovom radu. Meni je posebno bilo važno da prikažem njegovu knjigu „Tragom snova“. Ja sam, zajedno sa Nenadom J. Ristićem, govorio na njenoj promociji u Beogradu. Tada sam  govorio do detalja, ne samo o Dragoljubu, nego i ambijentu Smederevske Palanke…tamo ima dobrih  pasaža o „Goši“, o radnicima, o svemu tome što je  davalo jedan život, jedan ambijent. To je knjiga o Tihoslavu Tošiću, jednom od autora knjige o Dragoljubu. Šta je zanimljivo za tu knjigu?  Pored toga što je Dragoljub osvetlio  jedan period zaista uspešnog razvoja „Goše“ pa i Smederevske Palanke, jednog lepog života u to vreme, on je pokazao i administraciju i obilje dokumenata koje je koristio. Ja sam posebno insistirao da se pokaže da nije novinarstvo da se prođe, da se vidi, da se zabeleži, da ima tu nekog utiska, nekog kalendara koji sve to drži, nego da je vrlo važno da se koriste i određena dokumenta i određeni iskazi. On je neprestano bio  sa fotoaparatom, neprestano sa diktafonom u ruci, pa je stigao da pokvari sopstveni  rukopis tako što je brzo beležio, a to  je jedna opšta slika za jednu profesiju, kojom se bavi  40 i više godina   i koji neprestano i autentično prenosi događaje. Mnoge stvari se mogu prikazati na razne načine, međutim, ta brzina rada i uopšte to što je Dragoljuba krasilo kao novinara, jeste bila jedna vrsta ozbiljnog pristupa svemu tome. Svi koji su pisali o Dragoljubu, po mom utisku kao urednika, u izvesnom smislu izbegli su patetiku, govori se uglavnom o tome šta je zaista uradio.

Voditeljka: Moglo je lako da se sklizne u patetiku…

Dr Stanojević:

-U razgovoru s Dragoljubom,  insistirao  sam da se potrudimo da nam ne izmakne nešto važno, jer ovde se radi o jednom misionaru, o jednom dokumentovanom životu. Kako? Velikim brojem knjiga, velikim brojem novinarskih tekstova, velikim brojem feljtona, velikim brojem javljanja,  prilaza temama itd. S druge strane to što smo mi kao prijatelji napisali ovde to je jedna dimenzija, međutim mnogo veća dimenzija je ona koja dolazi od svih onih o kojima je Dragoljub pisao. A to je neverovatan broj, dakle neverovatan broj događaja, ljudi, raznih tema, uočavanja, prikazivanja i kad sam nedavno dao knjigu Slobodanu Pljakiću, koji sada uređuje feljton u „Politici“, a i Dragoljub je radio u Kući „Politika“ 15 godina, rekao mi je kako bi bilo dobro da neki dopisnik napiše  tekst. Dopisnici su daleko od Redakcije, oni stvaraju na terenu. To je za Dragoljuba mnogo više, ja bar tako gledam, veliko priznanje onih koji su pročitali u novinama šta je on o njima napisao. Drugo je to što smo  mi sa njim radili i što smo razmenjivali ideje, što smo stvarali uslove da se otvori neka nova tema. Ja sam tako shvatio naše prijateljstvo. Radio sam magistarski rad o Milici Janković, o  jednoj spisateljici između dva rata, koja je objavila mnogo knjiga, a bila je zaboravljena itd. Mislio sam da sam baš sve uradio, da mi ništa nije promaklo. Onda se javio pre godinu-dve Dragoljub i rekao da ima malo poznati tekst o Milici.

-To niste znali? – upitala je voditeljka.

-Da, nisam znao kao što nešto i o Petru Kočiću  nisam znao. Naravno,  ne može se sve znati. Njegovo istraživačko novinarstvo, njegov pristup feljtonu i ozbiljnost prikaza, su veoma bogati. Radi se o veoma ozbiljnim piscima, o detaljima koji se iznose, koji su zanimljivi i s neke druge strane. Dragoljub je tu bio nepogrešiv! Kad smo radili nešto o Jeleni  Karađorđević, rekao sam da on treba o njoj da piše, a ne ja. Dao sam mu nekoliko podataka i usmerenja, pogleda, pretpostavki i raznih, da kažem, istraženih momenata, ali to nije vredelo pisati kao nekakav istraživački rad, već kao nešto što je primereno publicistici. I naravno, on je to uradio fenomenalno. Pronašao sam deo njenog dnevnika u jednom  časopisu iz 1922. godine i to sam njemu ustupio.

-Kad govorite o tome da je mnogo puta prvi dolazio do nekih podataka, ne možemo da ne spomenemo ekskluzivu, mislim  da je Ivan Miladinović pisao u knjizi o tome, o vanbračnoj ćerki kralja Aleksandra…

-On je prvi to otkrio – oglasio se Paunić.

Voditeljka:  To je snažno odjeknulo kad se pojavilo u „Politici ekspres“…

-Tad je to bila „bomba“ – zaključio je Paunić.

-Ja sam do toga došao preko princa Tomislava u vreme kad sam  već bio zadobio njegovo veliko poverenje – objasnio je Dragoljub. – Pišući o Zadužbini kralja Petra Prvog, o tome šta je nekad bila i šta u budućnosti treba da bude, još pre nego što se posle dugog izgnanstva princ vratio u zemlju, zahvaljujući velikom prijatelju Miladinu Gavriloviću, ostvario kontakt s njim. Kad bi me nešto novinarski zanimalo, slao sam pitanja faksom sa Oplenca i istom linijom dobijao odgovore. A kad je stigao  u Topolu, i  pošto je već imao poverenje u mene, obećao je da će neke porodične tajne najpre otkriti meni, ali „kad za to dođe vreme“. Kad sam s njegovim dopuštenjem obelodanio tu veliku porodičnu tajnu, pojavile su se nove knjige o kralju Aleksandru, neki autori su govorili kako su me citirali na puno mesta, a kad sam  otvorio te knjige, mene u njima nije bilo.

Dr Mališa Stanojević na koncu ovog TV predstavlja knjige „Dragoljub“, kaže i ovo:

-Ova knjiga je čitana i čita će se. I svi naslovi u njoj oslikavaju jednu bogatu novinarsku i književnu biografiju, daju jedan portret ovog vrednog novinarskog i  književnog poslenika…

Voditeljka: Ko je davao te naslove?

-Ja sam možda bio  najhrabriji i napisao: „To je Dragoljub“ – odgovorio je dr Stanojević.- Ova knjiga, a govorim kao profesor kulturne istorije Srba, daje podsticaja da se kulturološki prikazu ličnosti o kojima se može pisati. Jer, svaki život je roman  za sebe, priča za sebe…sve što čini jednu ličnost. Ovakva knjiga, videli smo, traži mnogo podataka o jednom životu. I na kraju, imam običaj da preporučujem  valjan izbor fotografija, koje na izvestan način dopunjuju reči. One su svedočanstvo druge vrste. Preko njih može se sagledati ličnost i  njeno kretanje u javnom životu… Hoću reći da kulturološki, ovo vreme bi zaslužilo da nešto što je izgubljeno u međuvremenu, da se ovakvim knjigama nadoknadi. I mnogi drugi ljudi zaslužuju da se napiše koja knjiga u budućnosti, da bude jedno svedočanstvo. Da ova knjiga nije izašla, kultura Smederevske Palanke, tih medijskih kuća, pa i onih koji poznaju čitav taj ambijent, bila bi siromašnija. Ovo je prilika da se pogleda i uoči jedan ovakv model. Evo, često pominjemo Nenada J. Ristića…njegova biografija je ovde objavljena, pa i njegov karakter…kako je bio opušten sa tom cigaretom, govori o njemu. Evo teksta Ivana Miladinovića, pa kolege Paunića koga do sad nisam  poznavao, ali sam čitao njegove knjige, preko njih sam pronašao rekonstrukciju mog sela iz vremena Prvog svetskog rata, a preko svedočenja nekog starog ratnika. Da nije toga, sve bi se zaboravilo. A mnogo toga što je napisano oslikano je posebnom bojom. Odužio sam, možda, ali ovde nema kraja…

 

         –

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *