Телевизијско представљање књиге „Драгољуб“ групе аутора: БОГАТА НОВИНАРСКА И КЊИЖЕВНА БИОГРАФИЈА

У Смедеревској Паланци уприличена  је ТВ промоција књиге „Драгољуб“, коју су објавили Удружење новинара Србије и „Стварност“. Међу њеним корицама смештена је шира  биографија новинара и књижевника Драгољуба Јанојлића, коју је исписало дванаест аутора, међу којима су и три Јанојлићева уредника:  Драгутин Паунић, Иван Миладиновић и Данило Вуковић. Осим њих о томе како су Јанојлића  доживели као новинара и писца, своје виђење изнели су још  два доктора наука (Малиша Станојевић и Оливера Рајић), два магистра (Ненад Ј. Ристић и Драган Тодоровић), два дипломирана новинара (Славица Барбарић и Зорица Матић) , професор и песник Зорица Грујић Милојевић, привредник  Тихослав Тошић и писац Слободан Тодоровић Токи. ТВ промоцију зналачки је водила Биљана Поповић, која је и аутор раније снимљене емисије о Драгољубу Јанојлићу из серије „Познати Паланчани“.

На самом почетку водитељка је упитала др Малишу Станојевића како је упознао Драгољуба и шта је то што их је повезало и зближило? Одговорио је да је то било деведесетих година прошлог века када се у његовом селу ( Вучић код Раче ) одржавала манифестација „Под орахом“. Тада је позвао  ТВ „Јасеницу“ да пропрати ову манифестацију, али се осим  новинарке поменуте ТВ, појавио Драгољуб Јанојлић, који је тада радио у „Експрес политици“. Тако је, на дан Преображења, почела  сарадња која и данас траје.

-У међувремену сам га боље упознао, пратио сам његов рад, а после толико година познанства и лепог пријатељства, требало је направити једну овакву књигу за коју сам рекао да треба да се зове „Драгољуб“ – додао је др Станојевић. – На овај начин требало му је одати признање, јер је дуго година обављао мисионарски посао, што желим посебно да нагласим, а осветлио је кроз многе године  све што се догађало на овим просторима, у Смедеревској Паланци и шире. Са задовољством сам уређивао ову књигу…

– После тог првог сусрета на манифестацији „Под орахом“ у Вучићу, какви су утисци били кад сте прочитали Драгољубов први извештај у „Политици експрес“? – упитала је водитељка.

– Нисам био, да кажем, задовољан јер смо ми хтели да то буде много бомбастичније, а Драгољуб је, и то морам да нагласим, увек писао с мером – казао је др Станојевић. – Временом се то мењало, растао је број извештаја са наше манифестације, али и са других догађаја у Рачи и околини, што је осликавало тај мали свет и амбијент те културе…

– Господине Тодоровићу, како је изгледао ваш први сусрет са Јанојлићем, знам да га зовете јако присно „брат Јанојло“, што је заиста лепо и врло ретко?

-На том дугом путу нашег познанства и пријатељства, колегијалног дружења и сарадње, осмишљавања разних нових иницијатива, пројеката, што траје четири деценије а можда и више, почело је ословљавањем „колега Јанојлићу“ и наставило и усталило се са „брате Јанојло“ – рекао је мр Драган Тодоровић.- Брат Јанојло је вредан човек, међу колегама се то добро зна, а мени је драго што сам данас у  друштву умних људи који су  на свом животном путу остварили многа вредна и значајна дела. Дружећи се са Владетом Коларевићем, имао сам прилику да прочитам много тога што је написао Драгутин Паунић, па и оно о последњем српском деспоту Павлу Бакићу, и још да кажем да је Драгољуб, а споменуо бих и Рада Бунтића, био један од десетак  оснивача Удружења „Павле Бакић“. А наш први сусрет… па био је прилично професионалан и званичан…

-Десило се сигурно и нешто што вас је повезало, што није увек и присан однос…

– Због љубави према животу и окружењу, али и због смисла за детаљ, што сам и написао у књизи, дакле тај његов осећај за детаљ мени је некако био најинтересантнији и најважнији; знате многи су долази у Аранђеловац и Буковичку бању, али код њих није примећен тај приступ новинарском задатку и догађају. Дакле, дошао је Драгољуб на један наш састанак, који је био прилично буран, знате како је било  тада…хипер инфлација, 600 запослених, 200 избеглица, санкције, нема гостију и тражимо начин како да преживимо… Е,са тог скупа Драгољуб је сачинио извештај у  коме је  баш  испољио тај смисао за детаљ. У то време у једном подруму гајили смо печурке и продавали „Воћару“ у Смедеревској Паланци. Састанак се захуктао, атмосфера дошла скоро до усијања, кад је устао наш колега Светозар Илић Цезар и казао: „Ја одох да берем печурке, а ви ако хоћете придружите ми се“. Брат Јанојло је баш то унео у свој извештај уз констатацију да се Цезару није прикључио нико од учесника скупа…

-А како је изгледао ваш први сусрет са Драгољубом, да ли је обећавао да ће постати велико новинарско име? – упитала је водитељка  његовог првог уредника, данас књижевника Драгутина Паунића.

-Кад сам први пут видео Драгољуба Јанојлића, он је био дечко – сећа се Паунић.- Тад ме и није нешто посебно занимао. Али, кад год је навратио  у Редакцију, мислим да је тад био у другом разреду Гимназије, донео би по неку вест из свог села писану руком. Брзо се враћао у школу. Боље смо се упознали касније. Ја сам читајући његове написе и објављујући их  у листу „Наша комуна“, већ видео да се ради о надареном човеку. То што сам  мислио, то се и остварило.

Водитељка се поново обраћа Јанојлићу питањем о тим његовим  почецима, а он спремно одговара:

-Било је то прилично давно. Почео сам као ђак. Пре тога сам објављивао песмице у „Нашем гласу“. Седамдесетих година прошлог века сам се запослио за стално у РНО „Јасеница“. Дакле, са Драгутином сарађујем од првог дана. У међувремену је   постао мој стриц.  И  данас је то. Тако га и сада ословљавам и доживљавам. Сваког дана се срећемо, причамо о књигама, могуће је да је то људима који седе с њим и досадно, а нама је занимљиво. О чему би смо другом и причали него о књигама  и новинарској професији.

-Како је изгледало информисање у тим годинама, онако из ваше визуре? – упитала га водитељка.

-Информисање је тада било у успону, у замаху, тако сам га бар ја схватао и доживљавао. Тада у граду није било писаних и других медија као данас, боље речено до скоро, пошто су ових дана готово сва погашена. Дан кад излази „Наша комуна“, једва сам чекао да звоно огласи велики одмор, да отрчим до киоска у главној улици, да видим има ли новина. У случају да „Наше комуне“ још није било, враћао сам се назад јако разочаран. Мене је држала та снажна радозналост да видим како моја вест изгледа у новинама, међу текстовима оних који су већ имали новинарско име. У Радио „Јасеници“ сам почео да радим кад је у Србији било тек неколико радио  станица, као што су Радио Ниш, Радио Светозарево, Радио Крагујевац… Била је част радити у новом средству јавног информисања. Мени је поверено да водим емисију „Ритам младих“ за коју је музику бирао  Љубиша Илић Малага, наш Чича. Емисија је била врло слушана можда и зато што смо у њој делили дукате као награду за тачан одговор на постављено питање…

-Праве дукате? – чуди се водитељка.

-Да, праве, жуте! Обезбеђивао их је Малага  у Робној кући.

-Да се вратимо књизи… идеја је… чија?

-Кад се појавила књига о др Малиши Станојевићу, прочитавши шта су о њему писали његови студенти, пријатељи, сарадници…, помислио сам да би нешто слично могло да се уради и о мени. Мислим да сам Малиши то и рекао…После сам ангажовао Драгутина, Драгана, Малишу, Оливеру, Славицу, Данила, Тихослава, Токија, Зорицу Матић и Зорицу Грујић Милојевић и мог непреболног друга Ненада Ј. Ристића. Желео сам да се као писац појави и један велики српски и југословенски привредник Тихослав Тошић. Хтео  сам  да о мени причају и моји уредници. Жао ми је што је смрт претекла Мила Кордића, који ми је био и уредник и директор у „Политици експрес“, па и уредника  „Наше војске“ потпуковника Ивице Шкреблина. Допада ми се што књигу о мени отвара, ако тако могу рећи, текст мог цивилног уредника Драгутина Паунића. Малиша стално тражи да се о књизи објави која реч овде или онде, он се истински бори да победим сопствену скромност. Да кажем и ово, пошто имам реч, да у Аранђеловцу немам само брата Драгана, већ и сестру Раду Миловановић, новинарку листа „Буковичка бања“. С њом се ређе виђам, али са братом Драганом много чешће.

-Ко је, Драгољубе, сређивао текстове?

-Уредник је овде присутни др Малиша Станојевић. Књигу је ликовно обликовао мој син Милош, дипломирани сликар… Брат Драган, односно његова „Стварност“ и Удружење новинара Србије су  издавачи ове књиге.

-Треба споменути и Зорицу Грујић Милојевић, која је приредила ову књигу – укључио се др Малиша Станојевић.

-Да, да… приређивач је управо она – исправљао је свој ненамерни пропуст Драгољуб. – С њом јако лепо сарађујем и апсолутно се разумемо. Она је дала максимум с обзиром на своје здравствено стање, па користим прилику да јој се и на овај начин захвалим.

-Др Станојевићу, да ли је било напорно уредити једну овакву књигу, с обзиром да су је писали људи звучних биографија и рекла бих, врло писмени?

-Писмени људи су опасни кад је у питању писменост. У књизи је минимум погрешки. Једна грешка је феноменално одјекнула, а то је ово што је дато напред… „Новинар с господом у срцу“ што је у ствари био наслов за уводник професорке Грујић Милојевић. То је сјајно дошло као један пролог, као једно означавање Драгољуба. С друге стране лакоћа је радити са онима који су у својој професији. Овде треба поменути Ивана Миладиновића, који је актуелни новинар и бави се фељтоном у  „Вечерњим новостима“. Он је написао један импресивни текст о томе како је Драгољуб своје теме давао и другима, он ништа није скривао… Треба поменути и текст Ненада Ј. Ристића, нашег драгог колеге. Ја сам обратио пажњу на све текстове а Зорица је све то лепо приредила…Они који су писали, учинили су то заиста језгровито, професионално. Посебно кад се пише о пријатељу, а волео бих да се појави књига коју би написали они који не мисле овако о некој личности…

Кад сам ја радио текст, понајвише сам писао о Драгољубу као фељтонисти, зато што сам с њим више сарађивао на том плану, јер он је радио фељтон о Р. Домановићу, кнегињи Зорки…писао је за црногорски „Дан“… онда сам почео да проучавам његове фељтоне, које је  објавио о Велимиру Рајићу,  Бранку Радичевићу, Алекси Шантићу… То је једна посебна област која је мене занимала. У  томе сам видео заиста један врло вредан рад; ти фељтони су  пример, буквар како треба писати фељтон. У ово време мало је фељтона у нашим новинама, мада има  неких померања  како треба радити фељтон. Али, мало  је ту истраживања као што је то радио Драгољуб.

-А колико истраживачког рада стоји иза фељтона?  – обраћа  се  водитељка новим питањем Драгољубу.

-Јако пуно! Много времена сам проводио у архивима, библиотекама…Скупљао сам ту грађу, обележавао,  нотирао… На томе радим безмало тридесет година. Објавио сам преко 50 фељтона, највише у листу „Дан“. У овој књизи о мени пише и Данило Вуковић, колега из „Политике експрес“. За фељтон сам се определио у време кад је он доспео у кризу. Мало је добрих фељтона у данашњим новинама. Иницирао сам увођење награде за фељтон заједно са Дејаном  Црномарковићем, који сада с породицом  живи у Кини. Та награда је ове године  ( додељиваће се сваке друге године) отишла у праве руке, колеги Ђоковићу. Сјајан је његов фељтон о Петру Кочићу.

-Бавили сте се династијом Карађорђевић, задужбином на Опленцу, судбинама чланова Краљевског дома…а шта вас је повезивало са др Малишом Станојевићем?

-Нас је најпре повезао Радоје Домановић. Др Станојевић је у зборник радова о нашем сатиричару, који носи наслов „Лако перо Радоја Домановића“, уврстио мој рад о Радоју Домановићу као неоствареном сликару. Осим тога, често ме је упућивао где шта могу објавити од тога што се односи на великог завичајног писца. Тако се  део мог фељтона: „Радоје Домановић  у сећањима и успоменама потомака “ појавио у часопису „Страдија“. С обзиром да је Малиша докторирао на краљу Петру Првом у књижевности, ја сам истраживао  поезију о нашим краљевима.  Тако  се појавио зборник „Плуг и престо“, а сада завршавам други зборник, који сабира песме о свим  Карађорђевићима. Та поезија је највише настајала у периоду између два светска рата. У сваком случају, др Станојевић и ја се јако добро рузумемо. Једном приликом сам казао да ће искрен и плодоносан однос бити онда када ми Шумадинци будемо победили интелектуалну себичност. Реч је о томе да треба да се испомажемо. То практично значи ако „ископам“ нешто што је за др Станојевића интересантно и што је његова тема да му то одмах и уступим. А Малиша, не само што је доктор књижевности, он је пре свега добар човек.

-Господине, Паунићу, о  чему сте ви писали кад је у питању  новинарски и књижевни рад Драгољуба Јанојлића?

-Доктор Станојевић и мр Драган Тодоровић су већ доста тога рекли.- Они, чини ми се, најбоље и познају Драгољуба. Ја га знам искључиво као новинара. У свом прилогу у књизи, углавном пишем о њему као новинару. Зато предлажем да се посебно направи ТВ емисија о Драгољубу Јанојлићу као књижевном ствараоцу. Јер, он је написао и објавио 12 књига!  Он је доста скроман, не хвали се, али 12 књига нас обавезују да ову нашу средину, а и шире упознамо са његовим књижевним радом, јер није он случајно примљен у Удружење књижевника Србије.

У разговор се убацио Драгољуб:

-Драгутин Паунић се нашао  у Лексикону југословенских писаца Матице Српске…

-Да, ја сам једини са ових простора у том Лексикону и остаћу тамо једини. Зашто? Зато што је тај Лексикон писаца завршен словом П и неће се настављати као Лексикон југословенских писаца, већ као Лексикон српских писаца. Да се радило даље ми бисмо у Паланци морали имати обавезно двојицу, којих нема више међу живима, а то су Миодраг Тодоровић ( први званични паланачки књижевник ) и Милутин Срећковић.

-Да кажемо још нешто о Драгољубу, како је текла сарадња кад је из РНО „Јасеница“ прешао у „Гошу“?

Паунић:

-Наше релације су биле добре, више него нормалне. „Гоша“ је, захваљујући Тихославу Тошићу и Драгољубу Јанојлићу,  имала снажну информативну службу. Ми из „Наше комуне“ и Радио „Јасенице“ посебно смо били заинтересовани за то шта се збива у „Гоши“. Јер фабрика је тада имала 12.000 радника и своје производе пласирала на светска тржишта. Сарадња је увек текла добро, а са Јанојлићем није ни престајала. У то време Радио „Јасеница“ је била на петом месту у Србији кад је реч о радио-дифузној организацији. Са тог места, нажалост, одлетела је…

-Др Станојевићу, на шта бисте ви, кад је у питању ова књига о Драгољубу ставили акценат?-Најпре да књига носи једно од одличја, а то су фотографије оних који су писали о Драгољубу и њихове биографије. Хтео бих рећи да су то добра и значајна пера у нашој публицистици и књижевности. С друге стране, хтео сам да  то што је написано буде фотографијом и оплемењено. Једноставно да се то види, да покажемо  једну  данашњу културолошку ситуацију. Стицајем околности кад је књига рађена Ненад Ј. Ристић је преминуо, а сада је ту његова фотографија, једна драгоцена фактографија.

Кад сам почео да размишљам шта да напишем, рекао сам Драгољубу да би било добро да ја урадим један, да тако кажем,  јачи текст, не толико у смислу неких импресија о нашим односима, па и о нашем пријатељству, већ о његовом раду. Мени је посебно било важно да прикажем његову књигу „Трагом снова“. Ја сам, заједно са Ненадом Ј. Ристићем, говорио на њеној промоцији у Београду. Тада сам  говорио до детаља, не само о Драгољубу, него и амбијенту Смедеревске Паланке…тамо има добрих  пасажа о „Гоши“, о радницима, о свему томе што је  давало један живот, један амбијент. То је књига о Тихославу Тошићу, једном од аутора књиге о Драгољубу. Шта је занимљиво за ту књигу?  Поред тога што је Драгољуб осветлио  један период заиста успешног развоја „Гоше“ па и Смедеревске Паланке, једног лепог живота у то време, он је показао и администрацију и обиље докумената које је користио. Ја сам посебно инсистирао да се покаже да није новинарство да се прође, да се види, да се забележи, да има ту неког утиска, неког календара који све то држи, него да је врло важно да се користе и одређена документа и одређени искази. Он је непрестано био  са фотоапаратом, непрестано са диктафоном у руци, па је стигао да поквари сопствени  рукопис тако што је брзо бележио, а то  је једна општа слика за једну професију, којом се бави  40 и више година   и који непрестано и аутентично преноси догађаје. Многе ствари се могу приказати на разне начине, међутим, та брзина рада и уопште то што је Драгољуба красило као новинара, јесте била једна врста озбиљног приступа свему томе. Сви који су писали о Драгољубу, по мом утиску као уредника, у извесном смислу избегли су патетику, говори се углавном о томе шта је заиста урадио.

Водитељка: Могло је лако да се склизне у патетику…

Др Станојевић:

-У разговору с Драгољубом,  инсистирао  сам да се потрудимо да нам не измакне нешто важно, јер овде се ради о једном мисионару, о једном документованом животу. Како? Великим бројем књига, великим бројем новинарских текстова, великим бројем фељтона, великим бројем јављања,  прилаза темама итд. С друге стране то што смо ми као пријатељи написали овде то је једна димензија, међутим много већа димензија је она која долази од свих оних о којима је Драгољуб писао. А то је невероватан број, дакле невероватан број догађаја, људи, разних тема, уочавања, приказивања и кад сам недавно дао књигу Слободану Пљакићу, који сада уређује фељтон у „Политици“, а и Драгољуб је радио у Кући „Политика“ 15 година, рекао ми је како би било добро да неки дописник напише  текст. Дописници су далеко од Редакције, они стварају на терену. То је за Драгољуба много више, ја бар тако гледам, велико признање оних који су прочитали у новинама шта је он о њима написао. Друго је то што смо  ми са њим радили и што смо размењивали идеје, што смо стварали услове да се отвори нека нова тема. Ја сам тако схватио наше пријатељство. Радио сам магистарски рад о Милици Јанковић, о  једној списатељици између два рата, која је објавила много књига, а била је заборављена итд. Мислио сам да сам баш све урадио, да ми ништа није промакло. Онда се јавио пре годину-две Драгољуб и рекао да има мало познати текст о Милици.

-То нисте знали? – упитала је водитељка.

-Да, нисам знао као што нешто и о Петру Кочићу  нисам знао. Наравно,  не може се све знати. Његово истраживачко новинарство, његов приступ фељтону и озбиљност приказа, су веома богати. Ради се о веома озбиљним писцима, о детаљима који се износе, који су занимљиви и с неке друге стране. Драгољуб је ту био непогрешив! Кад смо радили нешто о Јелени  Карађорђевић, рекао сам да он треба о њој да пише, а не ја. Дао сам му неколико података и усмерења, погледа, претпоставки и разних, да кажем, истражених момената, али то није вредело писати као некакав истраживачки рад, већ као нешто што је примерено публицистици. И наравно, он је то урадио феноменално. Пронашао сам део њеног дневника у једном  часопису из 1922. године и то сам њему уступио.

-Кад говорите о томе да је много пута први долазио до неких података, не можемо да не споменемо ексклузиву, мислим  да је Иван Миладиновић писао у књизи о томе, о ванбрачној ћерки краља Александра…

-Он је први то открио – огласио се Паунић.

Водитељка:  То је снажно одјекнуло кад се појавило у „Политици експрес“…

-Тад је то била „бомба“ – закључио је Паунић.

-Ја сам до тога дошао преко принца Томислава у време кад сам  већ био задобио његово велико поверење – објаснио је Драгољуб. – Пишући о Задужбини краља Петра Првог, о томе шта је некад била и шта у будућности треба да буде, још пре него што се после дугог изгнанства принц вратио у земљу, захваљујући великом пријатељу Миладину Гавриловићу, остварио контакт с њим. Кад би ме нешто новинарски занимало, слао сам питања факсом са Опленца и истом линијом добијао одговоре. А кад је стигао  у Тополу, и  пошто је већ имао поверење у мене, обећао је да ће неке породичне тајне најпре открити мени, али „кад за то дође време“. Кад сам с његовим допуштењем обелоданио ту велику породичну тајну, појавиле су се нове књиге о краљу Александру, неки аутори су говорили како су ме цитирали на пуно места, а кад сам  отворио те књиге, мене у њима није било.

Др Малиша Станојевић на концу овог ТВ представља књиге „Драгољуб“, каже и ово:

-Ова књига је читана и чита ће се. И сви наслови у њој осликавају једну богату новинарску и књижевну биографију, дају један портрет овог вредног новинарског и  књижевног посленика…

Водитељка: Ко је давао те наслове?

-Ја сам можда био  најхрабрији и написао: „То је Драгољуб“ – одговорио је др Станојевић.- Ова књига, а говорим као професор културне историје Срба, даје подстицаја да се културолошки приказу личности о којима се може писати. Јер, сваки живот је роман  за себе, прича за себе…све што чини једну личност. Оваква књига, видели смо, тражи много података о једном животу. И на крају, имам обичај да препоручујем  ваљан избор фотографија, које на известан начин допуњују речи. Оне су сведочанство друге врсте. Преко њих може се сагледати личност и  њено кретање у јавном животу… Хоћу рећи да културолошки, ово време би заслужило да нешто што је изгубљено у међувремену, да се оваквим књигама надокнади. И многи други људи заслужују да се напише која књига у будућности, да буде једно сведочанство. Да ова књига није изашла, култура Смедеревске Паланке, тих медијских кућа, па и оних који познају читав тај амбијент, била би сиромашнија. Ово је прилика да се погледа и уочи један овакв модел. Ево, често помињемо Ненада Ј. Ристића…његова биографија је овде објављена, па и његов карактер…како је био опуштен са том цигаретом, говори о њему. Ево текста Ивана Миладиновића, па колеге Паунића кога до сад нисам  познавао, али сам читао његове књиге, преко њих сам пронашао реконструкцију мог села из времена Првог светског рата, а преко сведочења неког старог ратника. Да није тога, све би се заборавило. А много тога што је написано осликано је посебном бојом. Одужио сам, можда, али овде нема краја…

 

         –

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *