U Narodnom  muzeju predstavljen  životopis dr Ranđela Bogdanovića: ŽIVE SLIKE ZAVIČAJA  

fdU Narodnom muzeju predstavljena je knjiga dr Ranđela Bogdanovića  „Zavičaj koji se voli i dela koja se pamte“. Promociju je vodila Biljana Popović, odlomke čitao Aleksandar Mišić, a o knjizi je govorio  književnik Dragutin Paunić. Publiku je, u ime Narodnog muzeja, pozdravio Petar Dekić.

-Motiv da opišem moj život i rad je intenzivna  ljubav koju sam uvek osećao prema ljudima i prirodi rodnog kraja – kazao je autor. – Ovo je koliko svedočanstvo o meni toliko i o tim ljudima i njihovim pričama kroz koje neprestano provejava potreba da se drugde nađe uhleblje – kroz pečalbarstvo ili iseljenje – kada već  priroda i istorijske prilike nisu dozvolile da se u Rakov dolu, selu i slivu reke Tegošnice ostvari bogat i ispunjen život.

IMG_0108Dragutin Paunić je već sa samom početku rekao da ova knjiga, mnogim svojim konotacijama, i te kako, zavređuje čitalačku pažnju, jer njena unutrašnja struktura u svemu odgovara skromnim zahtevima svoga autora. Žanrovski ona se svrstava u memorijalnu literaturu, a memoari su – istakao je – spis u kome pisac iznosi svoje sećanje na događaje u kojima je on bio glavni sudionik, ili je u njima učestvovao.

-Knjiga „Zavičaj koji se voli i dela koja se pamte“ pripada porodici dobrih rukopisa – ocenio je Paunić.- Progovorila je istinom i samo istinom. Ranđel Bogdanović ne samo da je hteo, već je i umeo, da napiše delo koje će se čitati i kao beletristika i kao naučna literatura. Kao takva biće važna  i za istoričare, i za ekonomiste, i za sociologe; naročito  za one koji budu pisali o posleratnom razvoju srpske industrije, danas nažalost, upropašćene i razorene.

IMG_0109Predstavljač je skrenuo pažnju da se nikako ne sme zaboraviti da je ovu knjigu napisao čovek koji dolazi iz sveta nauke. Zato se ona – podvukao je – ne može meriti i procenjivati književno, sem što se može primetiti da je pisana jednostavnim stilom.

-Ranđelu Bogdanoviću treba posebno čestitati na ispoljenoj hrabrosti da svoj samoopis i životopis iznese pred zahvalno i nezahvalno lice javnosti, koja budim očima i napregnutim ušima, sve vidi i čuje i ništa ne oprašta – rekao je Paunić. – To je mogao da uradi samo čovek koji nepristrasno svedoči, jer pisati znači svedočiti: nenametljivo, iskreno i pošteno, bez enfaze i patetike, bez samodopadanja.

Paunić je, na samom kraju ove promocije, skrenuo pažnju na pasus iz knjige kad autor govori kako je po završetku osnovne škole, prešavši u Pirot, svakodnevno s drugovima odlazio na železničku stanicu da gleda kako dolaze i odlaze vozne kompozicije, slušajući prodorne zvižduke teških lokomotiva i kloparanje drvenih vagona koji su trčali po gvozdenim  šinama.

-Nije li se, možda, još tada u njemu, u njegovim dečačkim danima, zametnula ljubav prema vagonima, koji su mu bili trajni  životni poziv i opsesija – upitao se Paunić.- Koliko se sećam vagon je i tema njegovog doktorata i glavni predmet na katedri Mašinskog fakulteta niškog univerziteta, do koje je ovaj Rakovdolčanin i Palančanin stigao.

D. Janojlić

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *