„Društvena elita“

Srpska višestranačka politička arena, koja je često u prošlosti bila agresivna pa i brutalna – ako se setimo krvavih obračuna policije sa demonstrantima tokom devedesetih – pretvorila se poslednjih godina u tragikomično pozorište prozivki, uvreda i naivnih parola, čiji je vidljivi rezultat sve stabilnija pozicija vlasti i sve veća nemoć opozicije.

Teško je zaključiti da li je to samo „zatišje pred buru“ ili očekivano stanje, nastalo nakon višedecenijskog političarenja bez rezultata, raznih aktera na političkoj sceni.

Tek, stiče se utisak da nema masovne zainteresovanosti za politiku, kao ranije.

Baš zato, pomalo zbunjuje podatak da niko, u dosadašnjem višestranačkom nadmetanju u Srbiji, nije okupio toliko vlasnika partijskih knjižica, kao aktuelna vladajuća stranka, čiji se broj „vrti“ oko 700.000. Ta činjenica deluje još čudnije ako znamo da je partija Slobodana Miloševića, na vrhuncu svoje političke moći, imala 450.000 članova.

Vladajućoj armiji članova suprotstavljena je ideološki šarenolika opozicija koja je, kao i više puta u prošlosti, podeljena, samozadovoljna, željna vlasti, ali, za sada, bez prave energije i političkog kvaliteta da do nje i dođe.

Između ta dva sukobljena bloka, vladajućih i opozicionih partijaša, nalazi se najbrojniji „ešalon“, koji ne učestvuje direktno u političkom nadmetanju, a to su građani koji, najčešće, „gledaju svoja posla“. Neki od njih izlaze na izbore i glasaju za ove ili one, mnogi uopšte ne koriste svoje glasačko pravo, a sve je više onih koji su privremeno ili trajno napustili zemlju.

Realnost života u današnjoj Srbiji, koja nije država pristojnog životnog standarda, opravdava, kako postojanje politički aktivnih, tako i razočaranih i nezainteresovanih građana.

U svakom slučaju uloge u društveno političkom životu su podeljene, a interesovanja aktera su uglavnom na pozicijama zadovoljavanja ličnih potreba.

Članovi vladajućih partija očekuju korist od svoje prisutnosti i podrške, dok se opozicionari nadaju da će kad-tad „postati kalifi umesto kalifa“ i ostvariti svoje ambicije.

Najveći broj onih koji „sa tribina“ posmatraju dešavanja u političkoj areni, razočarani su neuspehom nekoliko ranijih pokušaja da u Srbiji, promenom vlasti, dođe do boljeg života.

Zapravo, bilo je promena, ali samo u materijalnom položaju politički uticajnih pojedinaca, na svim nivoima.

Krucijalno bolna, ali na činjenicama zasnovana istina je da je, tokom bezmalo tri decenije višestranačkog sistema u Srbiji, svaka naredna vlast više „profitirala“ od prethodne.

To se lako može utvrditi kroz broj bogataša koje je, svaka od tih vladajućih garnitura, proizvela.

Tokom devedesetih, u vreme nacionalne politike i ratova, brojna ekipa oko „Vođe“ baš se obogatila, a taj primer su sledili i pojedini lokalni moćnici.

Prva promena vlasti ’97. donela je i krađu grandioznih razmera, naročito u Beogradu, ali i u mnogim opštinama u unutrašnjosti u kojima je u fotelje zasela nova garnitura.

Naredni atak na narodne pare i imovinu dogodio se posle 5. oktobra, kada su politički plen počeli da raspodeljuju zaslužni revolucionari, kojih je bilo na svakom koraku, imajući u vidu da je na vlast došlo 18 stranaka.

Analogno tome, nema osnova da očekujemo da će aktuelni vlastodršci biti drugačiji.

Osim, ako se ne dogodi neko čudo, a čuda se nikada, ili baš retko dešavaju.

Jer, i u ovoj vlasti već su viđeni bahati i vulgarni lokalni šerifi koji su gradske i opštinske budžete tretirali kao lične novčanike, a pravu sliku o imovinskom stanju istaknutih državnih funkcionera imaćemo tek  kada siđu sa vlasti.

Tek tada će se, bez nagađanja i špekulacija, jasno videti ko je na kakav način obavljao posao koji mu je bio poveren.

Poštenje, isto kao i lopovluk, ne mogu se sakriti.

Vremenom, posebno uočljivi postaju oni koji su „pokupili kajmak“, jer vole da se hvale pokradenim, pa smo tako, tokom minulih tridesetak godina, mogli da ih „prepoznamo“ u likovima raznih Božovića, Karića, Miloševića, Matkovića, Markovića, Dačića, Kolesara, Jovanovića, Krunića, Draškovića, Januševića, Dinkića, Šešelja, Todorovića, Nikolića, Mitrovića, Beka…, i mnogih drugih.

Sve njih povezuje to što su, kroz politički angažman, zloupotrebom položaja i krađom narodne imovine stekli ogromna bogatstva.

Ali, povezuje ih i činjenica da zbog toga niko od njih nije završio na robiji.

Danas su slobodni, imućni i moćni ljudi.

Takozvana, „društvena elita“.

I upravo to je užasna poruka koju ostavljamo pokolenjima.

To je „škola“ u koju smo upisali svoju decu.

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *