BRDO S KIČICOM (4)

oFznYkUDanas nas očekuje planinarski pohod put mesta slikarskih zborovanja u prestonici umetnosti. Na najveličanstvenije brdo. Eeej, na Monmartr. Kiša stavila ovlaženi prstić na čelo oblaka predvodnika. I! Predomišlja se. Da li da line? Ma neće. Ko zna? Baš je zlicavo tajanstvena. Razbarušeno nadnebesje skriva njen naum. Da li je normalna. Baš danas!

Krenuli smo pre devet sati. Na stanici čekamo autobus, onda pešački, nogu pred nogu, prvo ulicama pa krivudavim stepeništem uzbrdo. Zeleniš ne dozvoljava vidik. Samo koliko da se ne sapleteš. Soda, istoimeni Savković i ja hodamo kroz, dabome, opričavanja. Mnogo toga nismo dorekli. Lepo smo se zaduvali, odjednom puče vidik. Iziđosmo na veliki, uređen besprekorno, cvetić do cvetića, travka do travke, plato. Sa njega, levo, krcka široki pogled na Pariz. A desno, ihaj, sgepenište i na drugom platou, bogo moj, prelepa crkva Svetog srca. U apsidi bazilike Sakr-ker nalazi se jedan od najvećih svetskih mozaika, na 475 metara kvadratnih. Isus Hrist sa raširenim rukama. Autor je Lik Olivje Merson.

Do crkve, koja je posvećena srcu Isusa Hrista, dolazi se uspinjačom. Mi smo izabrali pešačku ponudu.

Odavde se najbolje vidi kako Monmartr, sa visine, stražari nad starim Parizom. Večno! I dok smo to osmatrali počela je kišica. Zezatorski! Sitno. Kao ona naša jutarnja radnička. Donesemo odluku, jednoglasno, da se sklonimo u Dalijev muzej. Ispod zelenog kišobrana drvene krošnje čekamo da se otvore dveri. Nigde nikoga. Kad, začu se lupkanje klompama po kaldrmi. Ono, jedan curetak gega. Nisu klompe. Ispod levog stopala joj, bože, drvena pločica. Na njoj stopalo uvijeno u zavoj. Drugo je smešteno udobno. U patiku. Tačno, kako piše, je razmakla gvožđe. Širom. Kiša, ede, složila. Bili smo prvi posetioci podrumskog svečarja. Za foto onanisanje.

Definitivno, Dali je izgoreli genije u životnoj strasti. Njegovi trodimenzionalni radovi su izodavno zaposeli visove umetničkog nadrealizma. I fascinacije. Za milovanje oka. Sve u bronzi. „Žena u plamenu“, „Adam i Eva“, „Space slon“, Ples vremena“… Posle žal-smrti rođenog brata, govorio je: „Sve moje ekscentričnosti, sve moje nedoslednosti su tragična konstanta u mom životu. Ja želim da dokažem da nisam mrtav brat“. Proteran sa studija slikanja, u Madridu, dolazi u Pariz, gde upoznaje Pikasa i fatalnu Galu, koja će biti njegova večita nadrealistička muza. ,,Le surrealisme. s’est moi“. Da ne zaboravim, muzeum je svetski upakovan. Crteži, skice, grafički listovi, slike, skulpture, kostimi, nameštaj, njegovi video govori… Iz seva ukopskog hrama izišao sam izgubljen. Na zem Monmartra. Landara mi, po svesti, njegova rečenica: „Ja sam u jednom permanentnom stanju intelektualne erekcije“. Au!

Kišica ispira razum.

Hodamo nemi. Kao da smo otoič savladali korake. Levo i desno fantazija od sitničarnih radnji, galerija, kafanica, kafea i slikarskog placa. Ihaj! Na ćošku dve uličice, jedna šiljasta zgrada se zagledala u našu obeznanjenost. I odsjaj. Ispred, drveni astali i stolice. Razgolićeni skroz. ,,LE CONSULAT“, piše iznad vrata.

Krupnim slovima.. Uf, krv, mrtav lebac, pa u ovoj kafani su se rujom nalivali: Van Gog, Gogen, Tuluz Lotrek, Renoar, kasnije Pikaso. Sad dva Slobodana.

-Sodo, ovde moramo da popijemo kafu.

-Pardon. Garcon, shez nous cafe noir. Deux complets!

-Oui, monsieur.

Pikasov „Dečak ca lulom“ je nastao na Monmartru. Mladačak je nepoznat, za razliku od autora. U pauzama, ej, veliki Pablo je ovde, možda baš za ovim stolom, ispijao opojnu crnku? Pravim se važan, a ne umem da objasnim.

Monmartr je u drugoj polovini devetnaestog veka bio epi-centar umetničkog i boemskog sveta. Tako je i u ovom času, kazuje mi galski miris. Iz šoljice.

Koje izdovoljstvo.

Kišište se zainatilo, a i dva gorda Srbina.

Koračamo nizbrdo ka Crvenom mlinu. Susrećemo mali trubeći voz. Trr-tr! Krajnja stanica mu plac Pigal. Zagnjurenih vratova idemo dalje. Odjednom široka ulica. Muči se sa skupljanjem. Od ispranosti. Pogled, nadesno! Oho, evo ga. To je to crveno čudilo, koje je Anri de Tuluz Lotrek šmrcao, na postimpresionističkim slikama.

Moulin Rouge. Kabare iz 1889. Na vrhu valjka, od zidanice, izukrstila se krila vetrenjače. Drčno! Ja, bre, poluisceđen, podsećam bledo, dabogda kuću ne video, na Servantesovog ratnika. Ne pada mi na pamet da zaigram kan-kan. A, šteta! Unutra, uf, osećaj devetnaestog veka. Zamišljam Žozefinu Beker, Frenk Sinatru i Edit Pjaf. Kuku-lele, dolete ptić. Seti se romana i filma sa Nikol Kidman. Amneziju zasecaju afiše. Veče Tuluza Lotreka, piše na jednoj. Lepo, samo, koji si ti, pa, boem? U noćni klub, ej, srbendo, udaraš sred dana. U Konzulatu piješ, izdajniče alkoholičarske bratije, kafu. I tako to.

Mislim se, ko mi pobrka lončiće.

 

(U sledećem broju: OPERA)

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *