Trijumfalna Jelisejska polja (2)

Pariz ....Avgustovska jutarnja sparina iskazuje drevnu želju da proguta zaselu užurbanost. Tromi pokušaj francuskog prozirnog osvita prohteo je da se oslobodi ležernosti. Zelene rese, na drveću, kao zavese, na sceni, zadržavaju tu sumanutu letnju nameru. U takvom stanju grabimo auto-putem A4, prema svetlosti. Na severoistok. Ovaj putni pravac povezuje Strazbur sa Parizom. Levo i desno seoska imanja. U zagrađenima pasu, od sabajle, puštene krave i ovce. Tako je, to, kod njih – kaže mi, putevoditelj, mon ami, istoimeni Savković. Tek u duboku jesen ih sateraju u torove. Čista sloboda za životinje. Lepovido to izgleda. Nema šta. I još nešto. Nema zaledinčenih površina. Ili se zeleni, ili žuti, od požnjevenosti. Zemlja je nekako drukčija od naše, Zagasitija. U takvom razmišljanju nailazimo na veliku krajputašku plavu oznaku na kojoj piše: Region Loren. Glavni grad provincije je Mec, koji su osnovali Kelti, da bi, opet, u dogledno vreme bio tema raspre dve susedne države. Zbog toga je, ene, i danas vidljiva razlika dve arhitekture. Nemačke i Francuske. Države se filmski smenjivale, a grad je ostao, išiban, takav kakav je. Na nišanu turista je Nemačka kapija, a vitraže katedrale svetog Etjena je osmislio Mark Šagal. U izbeglištvu.

Na izlazu iz istorije, sa obe sgrane brežuljkastog druma, ispršeno i nadmeno, zakovitlavaju galski vazduh moćne elise vetro-parka, ukrug, kao simbolični zamajac sprženog putešestvja.

Na sto šezdeset kilometara od Pariza, u regionu Šampanja-Ardeni, prostire se grad Rems. Ovde su, u katedrali Notr-Dam, iz trinaestog veka, krunisani francuski kraljevi. Okolo zacvećene autobuske stanice, na periferiji, vide se nepregledni vinogradi. Granica sa Belgijom je da pljuneš, što bi rek’o naš čova. Kroz postojbinu šampanjca protiču, oslobođene iz okova vremena, Sena i Marna. Smirene vodene silesije ne nagoveštavaju buduće druženje. Prave se tekuće š.l.b. ženske, koje vodenoruko vlažno i metaforično šapuću: Avgusg 2015. nikada nećeš zaboraviti.

Duša je u romantičnom uzletu. Iz toga se izranja nevino. Kao Afrodita. Iz ljubičaste noći.

Podnevna svetlost je padala pod kosim uglom na fasade Pariza. Praznično! Na stanici nas je sačekao Sodin mlađi sinak Zoran, strpao nas u auto i pravac kvart Pariz 17., gde ima stan stariji Sodin sin Bojan, a tu ćemo i nas dvojica da boravimo. Koja čast. U turskom restoranu, kod komše, valjalo bi založiti apetit. Giros, pomfrit, sos, crno vino i kafa. Zoran časti. Posle prtljažničke invazije, uf, na drugi sprat, letimo pobednički, nasićeni. Stepenicama silazimo u metro- stanicu. Na jedanaestoj postaji piše Shamps-Elysees. Tu izlazimo iz zemlje i, gle, obasjanje velelepnosti. Najpoznatija avenija, dugačka dva kilometra, praćaka se, na suncu, od trga Konkord, na istoku, do trga Šarla de Gola, nekada beja Trg Etoal, na zapadu, gde se gordo, do pedesetjednog metra, uzdiže Trjumfalna kapija. Drvored je, koja namera, uredno ošišan. Baš pravougaono. I, bre, na temenu. Na ovoj džadi se, sinovac, tradicionalno završava poslednja etapa francuskog biciklističkog kruga. Duž desne strane, tabanajući od dvorišta Luvra, kafei i luksuzne brend galerije svetske krik-robe, od igle do automobila. Ljudi i žene idu tamo-ovamo, ulaze zanosno, izlaze u čudu. Škljocaju u boji. Sve se izmešalo: belo, drvo, žuto, kosooko, melezansko. Čitav svet se sabrao u jednom širokom sokaku. I jednom danu. Trijumfalno. Odmah se uoči razlika između naših i njihovih izloga. Iza ogromnog stakla, kod njih, jedna stolica, na njoj tašna ženska, levo jedna haljina i nekoliko detalja dizajnerske likovnosti. Kod nas, da ne pričam. Eto! Ispred zastakljene svetske ponude kontra- pod. Na trotoaru leži vitko telo zgodne zmijske žene. Lice joj pokriveno crnom maramom. Skroz na skroz. Ispruženom rukom drži plastičnu čašu. Za milostinju. Malo dalje, u izlogu kafea, sede moji vršnjaci sa mladim ijuju pratiljama. Jedu sladolede i kolače. Smejulje se lizućavo. Zadovoljno. I tako sve do Trijumfalne kapije, slavoluka Napoleonovim ratnicima, sa kamenim grobom neznanog junaka iz Prvog svetskog rata. Na polovini leve sgrane je najveličanstveniji Grand Palais. Grandiozan, u, baš, izložbeni prostor, iz 1900. Za svetska likovna prikazanija. Ovde su, gle, izlagali moji prijani: Zoran Ivanović iz Paraćina i Željko Đurović iz Zemuna. Preko puta, pozlaćeni Petit Palais. Čuj, mali! Ima da se, jel, napešačiš oko zidanice. Jednomrečju pozorište, a tu je, umalo da smetnem i to čudo od dasaka koje život znače. Theatre des Shamps-EIysese je osnovan početkom dvadesetog veka.

Sveukupno, teatralni utisci. Za nespavanje.

 

U sledećem broju: Hododarje dolinom Sene

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *